Razlike bole

Mnogo su mi bliži oni koji nemaju od onih koji imaju. Meni, koji još osećam glad iz detinjstva, nemati je normalno stanje. Kad kupim ili dobijem pregršt, recimo, trešanja, držim ih dok ne istrule, jer više volim da ih gledam i da se hranim osećajem da imam, nego da ih pojedem. A očima bih ih pojeo. Ne mogu sebi da verujem da imam kuću čiji krov ne prokišnjava. Ne mogu da verujem da moja deca nisu gladovala...

A deca su nam najveće bogatstvo. Sve činimo za njih i zbog njih. (Da možda nekad ne preterujemo u tome?) I ovaj moj više nego (o)tužni uvod ima za cilj da pokaže koliko sam beskrajno srećan što danas deca imaju sve, ili skoro sve. Mnoga, ali ne sva. To boli.

Jedni imaju besplatne udžbenike, ali drugi roditelji dva školarca, kad u septembru dobiju od države 20.000 dinara, moći će za to da kupe knjige samo jednom đaku. Jedni imaju besplatan prevoz, a drugi plaćaju po 4.000 dinara mesečno samo 3,5 kilometra od kuće do škole. Jedni imaju besplatnu školu plivanja, drugi nemaju ni bazen. Jedni imaju besplatnu školu stranih jezika, imaju raspršivače vazduha i klima uređaje u svakoj učionici, drugi imaju prozirne prozore kroz koje vazduh slobodno struji kao u poljani i furune iz perioda posle Drugog svetskog rata. Jedni imaju besplatne pozorišne i filmske predstave, ili 15 zona u gradu u kojima će deca i njihovi roditelji moći da uživaju u sportu, muzici, predstavama, koncertima, video igrama...

Znam da je razlika u materijalnom smislu između pojedinih naših područja velika, da neke lokalne samouprave mogu svojim građanima da priušte mnoge pogodnosti a neke ne, ali znam da nije baš sve povezano sa dinarom i da se u duhovnom svetu, ako ga ima, može postići mnogo više, bez obzira koliko on bio povezan sa materijalnom stranom. Često su materijalne teškoće samo izgovor za pomanjkanje duha.

I bez obzira na sve činjenice i uzroke koje dovode do ovih razlika, one su veoma primetne i više nego opasne ne samo za razvoj dece nego i celokupnog našeg društva. Te razlike paraju dušu i oči. Bole. Gubi li svet kao celina i svaka država ponaosob bitku za ravnomerniji razvoj? Oni koji imaju, imaće još više. Oni koji nemaju – nemaće i dalje. Nemojmo dozvoliti da iz nečijeg dečjeg oka kane suza zbog tih razlika. Pred tom jednom dečjom suzom celokupno svetsko bogatstvo, neravnomerno raspoređeno, gubi svoj smisao. I mi s njim.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji,
Žiča