Разлике боле

Много су ми ближи они који немају од оних који имају. Мени, који још осећам глад из детињства, немати је нормално стање. Кад купим или добијем прегршт, рецимо, трешања, држим их док не иструле, јер више волим да их гледам и да се храним осећајем да имам, него да их поједем. А очима бих их појео. Не могу себи да верујем да имам кућу чији кров не прокишњава. Не могу да верујем да моја деца нису гладовала...

А деца су нам највеће богатство. Све чинимо за њих и због њих. (Да можда некад не претерујемо у томе?) И овај мој више него (о)тужни увод има за циљ да покаже колико сам бескрајно срећан што данас деца имају све, или скоро све. Многа, али не сва. То боли.

Једни имају бесплатне уџбенике, али други родитељи два школарца, кад у септембру добију од државе 20.000 динара, моћи ће за то да купе књиге само једном ђаку. Једни имају бесплатан превоз, а други плаћају по 4.000 динара месечно само 3,5 километра од куће до школе. Једни имају бесплатну школу пливања, други немају ни базен. Једни имају бесплатну школу страних језика, имају распршиваче ваздуха и клима уређаје у свакој учионици, други имају прозирне прозоре кроз које ваздух слободно струји као у пољани и фуруне из периода после Другог светског рата. Једни имају бесплатне позоришне и филмске представе, или 15 зона у граду у којима ће деца и њихови родитељи моћи да уживају у спорту, музици, представама, концертима, видео играма...

Знам да је разлика у материјалном смислу између појединих наших подручја велика, да неке локалне самоуправе могу својим грађанима да приуште многе погодности а неке не, али знам да није баш све повезано са динаром и да се у духовном свету, ако га има, може постићи много више, без обзира колико он био повезан са материјалном страном. Често су материјалне тешкоће само изговор за помањкање духа.

И без обзира на све чињенице и узроке које доводе до ових разлика, оне су веома приметне и више него опасне не само за развој деце него и целокупног нашег друштва. Те разлике парају душу и очи. Боле. Губи ли свет као целина и свака држава понаособ битку за равномернији развој? Они који имају, имаће још више. Они који немају – немаће и даље. Немојмо дозволити да из нечијег дечјег ока кане суза због тих разлика. Пред том једном дечјом сузом целокупно светско богатство, неравномерно распоређено, губи свој смисао. И ми с њим.

Радомир Јовановић,
професор у пензији,
Жича