Huči, huči Sutjeska...

A u tom huku, u svežini koja struji dolinom, ispred onog u svakom pogledu uspelog spomenika, moguće je bar na tren da se uživi u atmosferu te legendarne bitke iz 1943. Treba se s dubokim poštovanjem pokloniti senima poginulih boraca partizanskog pokreta i na Kadinjači, i na Kozari, i na Neretvi, i na Sutjesci, i na svakom drugom mestu herojske borbe i stradanja.

Ipak, ne verujem da se većina boraca partizanskog pokreta borila protiv fašizma i nacizma, a ni za pobedu komunističke ideologije. Verovatnije je da ih većina nije ni znala šta je to, mada su dugo posle rata pojedini drugovi sa osećajem vlastite učenosti i važnosti vatreno raspravljali o „negaciji negacije”. Ali su borci sigurno znali šta je patriotizam i potreba da se brani svoja domovina.

Četnički pokret – njihova ideologija bila je „za kralja i otadžbinu”. Ne verujem da su i oni mnogo znali o nacizmu i fašizmu. I bilo im je lakše razumeti ideologiju „za kralja i otadžbinu”, nego partizanima lenjinizam i marksizam. Ono gde se partizani i četnici dodiruju je otadžbina, domovina. Zato ima smisla tvrditi da su oba pokreta u startu bila rodoljubiva. A ideologiju su definisale i forsirale vođe pokreta.

Tito i Draža – dva antipoda. Gde se dodiruju? Na nemačkim poternicama iz 1941. Zašto bi Nemci raspisivali poternicu za Dražom, ako je bio nacista i fašista? Očigledno da nije ni bio, takvog su ga napravile razne politike i interesi tokom rata.

Amerikanci krajem rata dodelili su Draži orden za organizovano spasavanje njihovih pilota koje su oborili Nemci iznad prostora koje su kontrolisali četnici?. Opet kontroverznosti. Što Boško Jakšić (autor teksta „Huči, huči Sutjeska” objavljenog u „Pogledima”, „Politika”, 16. juna) ne obavesti Amerikance da su pogrešili i dodelili orden jednom nacisti i fašisti?

Draža je krajem rata slao Paveliću molbu da bezbedno propusti četničke snage prilikom bežanja na zapad? Pa i Tito je za vreme rata slao neke svoje ljude u Zagreb na neke razgovore i dogovore. Ono što se zna, nije se razgovaralo o raspuštanju logora Jasenovac. Ali se zna da je Stepincu nuđena funkcija sveštenika za pripadnike katoličke vere u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Tako se bar može pročitati ovih dana u pojedinim napisima. Nisam primetio da ih je neko porekao.

Umesto da sačeka i kritikuje film o Draži, Jakšić se protivi samoj ideji da se takav film uopšte snimi. A toliki filmovi su snimljeni i o Hitleru, i o Musoliniju i o Staljinu!

Na kraju teksta Jakšić zaključuje:

„Umesto da se gradi budućnost inspirisana herojskom prošlošću, umesto da se svrstamo uz naše ratne saveznike kojima je antifašizam i danas svetinja, očekuju da se sklanjamo pognutih glava pred razularenim nacionalistima koji od sebe prave kult žrtve i besramno menjaju istoriju. No pasaran!”

Pošto su se naši saveznici iz drugog svetskog rata podelili, nije jasno koje nam preporučuje. To slavno „No pasaran” iz španskog građanskog rata, postalo je poštapalica i izraz isključivosti. Pa nije ni čudo što je onaj predstavnik studenata na jednom od protesta u nizu koje organizuje opozicija, ako sam ga dobro razumio, zažareno poručivao: „Vi ste videli leđa našim očevima, mi ćemo vama!”

Po meni, ništa ohrabrujuće. Politika se shvata kao porodični biznis, a vlast kao sredstvo za unapređenje tog biznisa. Ili ja to samo pogrešno shvatam? Zato, „počnimo ljubav iz početka”. Pa i ne mora baš ljubav, ali bar nepristrastan razgovor iz kojeg će proizaći što bolje razumevanje svega što se dešavalo, a što ima uticaja i na sadašnja dešavanja.

Cvijetin Mihajlović
Subotica