Хучи, хучи Сутјеска...

А у том хуку, у свежини која струји долином, испред оног у сваком погледу успелог споменика, могуће је бар на трен да се уживи у атмосферу те легендарне битке из 1943. Треба се с дубоким поштовањем поклонити сенима погинулих бораца партизанског покрета и на Кадињачи, и на Козари, и на Неретви, и на Сутјесци, и на сваком другом месту херојске борбе и страдања.

Ипак, не верујем да се већина бораца партизанског покрета борила против фашизма и нацизма, а ни за победу комунистичке идеологије. Вероватније је да их већина није ни знала шта је то, мада су дуго после рата поједини другови са осећајем властите учености и важности ватрено расправљали о „негацији негације”. Али су борци сигурно знали шта је патриотизам и потреба да се брани своја домовина.

Четнички покрет – њихова идеологија била је „за краља и отаџбину”. Не верујем да су и они много знали о нацизму и фашизму. И било им је лакше разумети идеологију „за краља и отаџбину”, него партизанима лењинизам и марксизам. Оно где се партизани и четници додирују је отаџбина, домовина. Зато има смисла тврдити да су оба покрета у старту била родољубива. А идеологију су дефинисале и форсирале вође покрета.

Тито и Дража – два антипода. Где се додирују? На немачким потерницама из 1941. Зашто би Немци расписивали потерницу за Дражом, ако је био нациста и фашиста? Очигледно да није ни био, таквог су га направиле разне политике и интереси током рата.

Американци крајем рата доделили су Дражи орден за организовано спасавање њихових пилота које су оборили Немци изнад простора које су контролисали четници?. Опет контрoверзности. Што Бошко Јакшић (аутор текста „Хучи, хучи Сутјеска” објављеног у „Погледима”, „Политика”, 16. јуна) не обавести Американце да су погрешили и доделили орден једном нацисти и фашисти?

Дража је крајем рата слао Павелићу молбу да безбедно пропусти четничке снаге приликом бежања на запад? Па и Тито је за време рата слао неке своје људе у Загреб на неке разговоре и договоре. Оно што се зна, није се разговарало о распуштању логора Јасеновац. Али се зна да је Степинцу нуђена функција свештеника за припаднике католичке вере у Народноослободилачкој војсци Југославије. Тако се бар може прочитати ових дана у појединим написима. Нисам приметио да их је неко порекао.

Уместо да сачека и критикује филм о Дражи, Јакшић се противи самој идеји да се такав филм уопште сними. А толики филмови су снимљени и о Хитлеру, и о Мусолинију и о Стаљину!

На крају текста Јакшић закључује:

„Уместо да се гради будућност инспирисана херојском прошлошћу, уместо да се сврстамо уз наше ратне савезнике којима је антифашизам и данас светиња, очекују да се склањамо погнутих глава пред разулареним националистима који од себе праве култ жртве и бесрамно мењају историју. Но пасаран!”

Пошто су се наши савезници из другог светског рата поделили, није јасно које нам препоручује. То славно „Но пасаран” из шпанског грађанског рата, постало је поштапалица и израз искључивости. Па није ни чудо што је онај представник студената на једном од протеста у низу које организује опозиција, ако сам га добро разумио, зажарено поручивао: „Ви сте видели леђа нашим очевима, ми ћемо вама!”

По мени, ништа охрабрујуће. Политика се схвата као породични бизнис, а власт као средство за унапређење тог бизниса. Или ја то само погрешно схватам? Зато, „почнимо љубав из почетка”. Па и не мора баш љубав, али бар непристрастан разговор из којег ће произаћи што боље разумевање свега што се дешавало, а што има утицаја и на садашња дешавања.

Цвијетин Михајловић
Суботица