Zlatni gol

Konačno, posle nekoliko takmičarskih i prijateljskih utakmica, moj unuk, učenik četvrtog razreda, postigao je gooooool!

Pobedili su protivnika sa 5:2, a on je igrao „špica” i po ulasku u igru u drugom poluvremenu postigao je peti gol. Njegov pogodak je važan, jer je time pokopao sve nade protivnika da može postići povoljan rezultat – tako on i ja, njegov deda i veliki fan, gledamo na tok utakmice. Ostali ne gledaju na taj način, ali mi ignorišemo njihovo viđenje i držimo se toga da je njegov gol „nokautirao grogiranog protivnika”.

Baba je napravila duplu količinu krofni, a ja sam zadužen da ostavim pisani trag o ovom za nas velikom događaju.

Zašto ovaj gol nazivam zlatnim? Postoji objašnjenje, a čitaoci neka procene da li sam u pravu. Pogotovo čitaoci, odnosno roditelji koji takođe imaju decu u ovom obliku sportskih aktivnosti. Oni će me najbolje razumeti.

Moj unuk trenira fudbal u jednom privatnom klubu sa Zvezdare i to bavljenje loptom se plaća. Klub je zvaničan, registrovan i učestvuje u svim takmičenjima u organizaciji Lige mladih šampiona, pod pokroviteljskom Sportskog saveza Srbije.

Trenira oko deset meseci, zimus u balonu, a od marta na terenu Hajduka sa Liona. Trener im je izuzetan autoritet za decu. Ranijih godina bilo je lepih rezultata, ove godine malo „tanje”, što kod dece fudbalera ne ostavlja traga – oni su revnosni, radni, optimisti i svi su dobri đaci. Opsednuti su fudbalom. Za ovo vreme, pomenutih deset meseci, roditelji su uložili oko 800 evra za članarine, opremu (dresove, štucne, kostobrane, nekoliko pari kopački, boravak na završnom turniru na Zlatiboru, opremu za putovanje). Na Zlatibor su putovali bez mobilnih telefona, što su svi roditelji zdušno pozdravili.

Kada se sve to sabere, to su te pare, a gol je bio, za sada zvaničan, samo jedan i zato je zlata vredan i u njega je, dakle, uloženo 800 evra. Da je unuk dao više golova, bili bi jeftiniji. Kod nas je takav slučaj – objavljujemo, prvi, zlatan. Ostale više nećemo, sem što ćemo voditi statistiku. Normalno, to će deda.

Međutim, sami treninzi nisu jedino vreme kad se barata fudbalom. Većina unukovih drugova i drugarica iz razreda pri dolasku i povratku iz škole prolaze kroz SC „Olimp”, a škola je na divnom mestu, preko puta ulice. Svaki dan, po nekom njihovom rasporedu, nosi se fudbalska lopta, uz pretešku torbu i ostali pribor van torbe, ali za fudbal mora da se nađe slobodno mesto u rukama. Obavezno se odigra utakmica, pre škole, pa posle škole, s nevažnim rezultatom, mada neki put postaje i žustra, ali ne zadugo. Koliko igraju dečaci, toliko igraju i devojčice, nimalo ne zaostajući. Ni u igri, ni u razrešavanju nekih situacija.

Ono što je važno podvući u ovoj situaciji jeste njihova, dečja, zaokupljenost fudbalom, odnosno sportom. U tim silnim igrama se druže, i to zdravo. Ne padaju im na pamet nikakve neprimerene stvari. Kad igraju na „Olimpu” sve stvari i telefone, a imaju ih svi, stave na jednu gomilu i nikada nijedan nije nestao. A kad dođu kući odmah se priključe na svoju viber grupu i razmenjuju utiske.

Sva ova divna sportska aktivnost ne utiče na njihove ocene. Moj unuk je odličan sa svim peticama, jedino je sa srpskim bilo malo natezanja – nije stizao da piše dugačke sastave, jer, fudbal zove. Kad po neki put, ali retko, pitam roditelje kako to finansijski podnose – kolutaju očima. Ima u porodici još jedan sportista, on pliva svaki dan, putuje na takmičenja, ide na pripreme, a to nije jeftino.

Ako se na to doda još po neki čas iz engleskog, onda je „papazjanija” potpuna. Radi se svakog dana, skoro po ceo dan, ali poneki „zlatan” gol i po neki lep rezultat na 50 metara kraul ili prsno pokrivaju svu muku i stres zbog toga kako zaokružiti svaki mesec.

Čestitam mladim parovima koji imaju slične situacije, a društvo molim da se uključi i na neki način ublaži stresne situacije roditelja pri plaćanju. Smatram da društvo ima te pare, ali treba ih pravilnije rasporediti. Sport treba da bude finansijski pristupačan širokom broju dece jer sport od dece pravi ljude. Partije ne.

Nikola Dragojlović,
Beograd