Златни гол

Коначно, после неколико такмичарских и пријатељских утакмица, мој унук, ученик четвртог разреда, постигао је гоооооол!

Победили су противника са 5:2, а он је играо „шпица” и по уласку у игру у другом полувремену постигао је пети гол. Његов погодак је важан, јер је тиме покопао све наде противника да може постићи повољан резултат – тако он и ја, његов деда и велики фан, гледамо на ток утакмице. Остали не гледају на тај начин, али ми игноришемо њихово виђење и држимо се тога да је његов гол „нокаутирао грогираног противника”.

Баба је направила дуплу количину крофни, а ја сам задужен да оставим писани траг о овом за нас великом догађају.

Зашто овај гол називам златним? Постоји објашњење, а читаоци нека процене да ли сам у праву. Поготово читаоци, односно родитељи који такође имају децу у овом облику спортских активности. Они ће ме најбоље разумети.

Мој унук тренира фудбал у једном приватном клубу са Звездаре и то бављење лоптом се плаћа. Клуб је званичан, регистрован и учествује у свим такмичењима у организацији Лиге младих шампиона, под покровитељском Спортског савеза Србије.

Тренира око десет месеци, зимус у балону, а од марта на терену Хајдука са Лиона. Тренер им је изузетан ауторитет за децу. Ранијих година било је лепих резултата, ове године мало „тање”, што код деце фудбалера не оставља трага – они су ревносни, радни, оптимисти и сви су добри ђаци. Опседнути су фудбалом. За ово време, поменутих десет месеци, родитељи су уложили око 800 евра за чланарине, опрему (дресове, штуцне, костобране, неколико пари копачки, боравак на завршном турниру на Златибору, опрему за путовање). На Златибор су путовали без мобилних телефона, што су сви родитељи здушно поздравили.

Када се све то сабере, то су те паре, а гол је био, за сада званичан, само један и зато је злата вредан и у њега је, дакле, уложено 800 евра. Да је унук дао више голова, били би јефтинији. Код нас је такав случај – објављујемо, први, златан. Остале више нећемо, сем што ћемо водити статистику. Нормално, то ће деда.

Међутим, сами тренинзи нису једино време кад се барата фудбалом. Већина унукових другова и другарица из разреда при доласку и повратку из школе пролазе кроз СЦ „Олимп”, а школа је на дивном месту, преко пута улице. Сваки дан, по неком њиховом распореду, носи се фудбалска лопта, уз претешку торбу и остали прибор ван торбе, али за фудбал мора да се нађе слободно место у рукама. Обавезно се одигра утакмица, пре школе, па после школе, с неважним резултатом, мада неки пут постаје и жустра, али не задуго. Колико играју дечаци, толико играју и девојчице, нимало не заостајући. Ни у игри, ни у разрешавању неких ситуација.

Оно што је важно подвући у овој ситуацији јесте њихова, дечја, заокупљеност фудбалом, односно спортом. У тим силним играма се друже, и то здраво. Не падају им на памет никакве непримерене ствари. Кад играју на „Олимпу” све ствари и телефоне, а имају их сви, ставе на једну гомилу и никада ниједан није нестао. А кад дођу кући одмах се прикључе на своју вибер групу и размењују утиске.

Сва ова дивна спортска активност не утиче на њихове оцене. Мој унук је одличан са свим петицама, једино је са српским било мало натезања – није стизао да пише дугачке саставе, јер, фудбал зове. Кад по неки пут, али ретко, питам родитеље како то финансијски подносе – колутају очима. Има у породици још један спортиста, он плива сваки дан, путује на такмичења, иде на припреме, а то није јефтино.

Ако се на то дода још по неки час из енглеског, онда је „папазјанија” потпуна. Ради се сваког дана, скоро по цео дан, али понеки „златан” гол и по неки леп резултат на 50 метара краул или прсно покривају сву муку и стрес због тога како заокружити сваки месец.

Честитам младим паровима који имају сличне ситуације, а друштво молим да се укључи и на неки начин ублажи стресне ситуације родитеља при плаћању. Сматрам да друштво има те паре, али треба их правилније распоредити. Спорт треба да буде финансијски приступачан широком броју деце јер спорт од деце прави људе. Партије не.

Никола Драгојловић,
Београд