Crveni dvorac nad Dunavom

Velika istina da dvorci kroz istoriju menjaju domaćine najbolje je ispričana u komadima Vilijama Šekspira o borbi za krunu, te verovatno zato svakog juna zamak-vila „Stanković” u Čortanovcima otvara vrata „Šekspir festu” i glumcima celog sveta koji ih izvode.

Vilu u srednjovekovnom stilu zamka projektovao je 1930. legendarni arhitekta Dragiša Brašovan, autor novosadskog zdanja Banovine. Bila je namenjena ličnom lekaru i ministru prosvete u vladi kralja Aleksandra Prvog i kasnije namesniku maloletnog kralja Petra Drugog, doktoru Radenku Stankoviću, uglednom kardiologu.

Danas je ovo vila pokrajinske vlade.

Vetar „fruškogorac”

Zdanje od crvene beščanske cigle iz obližnje ciglane Johana Gebera, pokriveno crepom, smešteno je na imanju od 35 jutara u čortanovačkoj šumi, na šest nivoa-terasa nad Dunavom. Vila je po Stankovićevoj želji građena u stilu srpskih srednjovekovnih zamaka, ali s kulama po ugledu na zamkove u severnoitalijanskoj Lombardiji.

Među pet manjih je i velika kula koja predstavlja vidikovac nad rečnom ravnicom. U toku kopanja temelja vile nađeni su rimski ostaci „vile rustike”. Reljefni delovi ugrađeni su u spoljne zidove zapadnog zida vile i danas su vidljivi i predstavljaju lik žene s detetom koja u desnoj ruci drži štap s vinovom lozom i grozdom. Ispod je rimska cigla s ukrasom terakota – crvene boje.

Vila je završena 1938, a profesor Stanković dolazio je i tokom gradnje iz Beograda u voćnjak i vinograde. Vikendicu je tu odlučio da podigne, jer je na studijama u Beču čuo da između Koviljskog rita i Fruške Gore duva „fruškogorac” stvarajući „ružu vetrova”, strujanje pogodno za mesta na kojima se tad podižu sanatorijumi za lečenje plućnih bolesti.

Dvorac je imao kačaru za pravljenje i lagum za čuvanje vina. Belo vino odavde služeno je na dvoru Karađorđevića. Vlasnik je postavio pumpe za vodu i izgradio bazen sa hidrantima, odakle se zalivalo ukrasno drveće. Rat je sprečio ostvarenje većih planova, a odmah po njegovom završetku, Stanković je, kao ministar Nedićeve vlade, osuđen za saradnju s neprijateljem na 12 godina robije.

Hroničar kraja, šumar NP „Fruška gora” Živan Pašić za „Magazin” podseća da je Stanković 2006. rehabilitovan jer su istorijski izvori pokazali da on nije sarađivao s okupatorom, da je bio zato u kućnom pritvoru.

– Za vreme rata jednom je izašao iz stana – kada je išao kod zubara u pratnji nemačkog oficira. Iako su ga komunisti, znajući to, prvo pustili slobodno da živi, 1946. je uhapšen, kako ne bi bio osuđen samo jedan namesnik, a to je dr Ivo Perović, pošto Francuzi nisu izručili kneza Pavla. Hapšen i zatvaran u dva navrata, osuđen je 1949, a pomilovan je kao bolestan posle osam godina zatvora – priča Pašić.

U vili nam je sadašnji zvanični domaćin Đorđe Radosavljević rekao da je bivši namesnik imao decu iz nevenčanog braka, i da je poznati srpski vajar Radeta Stanković, koji je završio školu Ivana Meštrovića, bio njegov sin. Skulpture vile je on izvajao, a delovi nameštaja i skulpture se danas nalaze, tvrde, u zgradi Izvršnog veća Vojvodine, u Zadruzi i Muzeju Sremskih Karlovaca.

Takođe, sagovornici navode da je tokom rata vila bila ustaško sedište, kasnije partizansko skrovište, a da je 1952. konfiskovana za potrebe države, najpre tadašnje UDBE. U rekonstrukcijama u kojima je unutrašnjost menjana i oštećena, vila je prilagođavana dolascima predsednika Tita i najviših komunističkih funkcionera. Kako hroničar Pašić tvrdi, Tito je obišao vilu 1955. vraćajući se iz Novog Sada s Aleksandrom Rankovićem, Petrom Stambolićem, Edvardom Kardeljem, Jankom Veselinovićem, sinom Žarkom i unukom Joškom. Bili su prethodno u novootvorenom hotelu „Dunav” na ručku.

Osim Rankovića, čest gost bio je i Slobodan Penezić Krcun. U vili su usvajane važne političke odluke u to vreme, ali i kasnije kada je od 1974. pripala pokrajinskim vlastima Vojvodine koje angažuju Brašovanovog učenika Mladena Momčilovića da je adaptira.

Zabranjeni grad

Devedesetih su izgrađeni bungalovi i teniski tereni, a koristio se i bazen. „Zabranjeni grad” otvorio je 1994. vrata privremeno za posetioce. Nekadašnji funkcioner SPS-a Radoman Božović zakupio je 1997. godine čak 50 odsto prostora na 10 godina, ali vlasnik je bio, shodno prilikama, svega godinu dana.

Zamak su želeli da kupe, saznajemo, i Slobodan Živojinović i Lepa Brena.

Inače, u njemu je potom najavljivan istorijski sastanak Demokratske stranke pod rukovodstvom Zorana Đinđića, ali je otkazan, podsetimo se, iz bezbednosnih razloga, dve nedelje uoči atentata na premijera Srbije.

Danas zamak uglavnom koriste pokrajinski funkcioneri za zvanične prijeme, ali je i mesto umetnosti. U njemu je sniman film „Silom otac” Soje Jovanović. U dvorcu tajni, zatvorenom i dalje za širu javnost, osim festivala „Novi tvrđava teatar” održava se već deseti „Šekspir fest”.

Trač iz „Politike” naljutio vlasnika

Hroničar Pašić priča nam anegdotu: „U vili su bili zajedno arhitekta Dragiša Brašovan i vlasnik Stanković. U povratku automobilom Brašovan mu predloži da se malo provedu po beogradskim barovima. Stanković nije hteo, ali odobri vozaču da vozi Brašovana, koji se potom celu noć provodio. Posle dva dana ’Politika’ objavljuje: ’Kraljev namesnik se provodi po beogradskim barovima’. Stanković je naložio vozaču da sledeći put, kad bude vozio Brašovana, otera auto što dalje od bara, da ne misle novinari da je u provodu namesnik Stanković”.

Železnička stanica zbog kraljevske porodice

Po priči starih Čortanovčana, na imanje Stankovića vozom su dolazili kneginja Olga i knez Pavle, s topčiderske železničke stanice. Poziv kraljevskoj porodici za posetu, po toj priči, bio je razlog da zaslugom Stankovića u Čortanovcima, pored gradnje puta i crkve, bude podignuta železnička stanica po ugledu na topčidersku, ali su je Nemci srušili 1945. godine.