Црвени дворац над Дунавом

Велика истина да дворци кроз историју мењају домаћине најбоље је испричана у комадима Вилијама Шекспира о борби за круну, те вероватно зато сваког јуна замак-вила „Станковић” у Чортановцима отвара врата „Шекспир фесту” и глумцима целог света који их изводе.

Вилу у средњовековном стилу замка пројектовао је 1930. легендарни архитекта Драгиша Брашован, аутор новосадског здања Бановине. Била је намењена личном лекару и министру просвете у влади краља Александра Првог и касније намеснику малолетног краља Петра Другог, доктору Раденку Станковићу, угледном кардиологу.

Данас је ово вила покрајинске владе.

Ветар „фрушкогорац”

Здање од црвене бешчанске цигле из оближње циглане Јохана Гебера, покривено црепом, смештено је на имању од 35 јутара у чортановачкој шуми, на шест нивоа-тераса над Дунавом. Вила је по Станковићевој жељи грађена у стилу српских средњовековних замака, али с кулама по угледу на замкове у северноиталијанској Ломбардији.

Међу пет мањих је и велика кула која представља видиковац над речном равницом. У току копања темеља виле нађени су римски остаци „виле рустике”. Рељефни делови уграђени су у спољне зидове западног зида виле и данас су видљиви и представљају лик жене с дететом која у десној руци држи штап с виновом лозом и гроздом. Испод је римска цигла с украсом теракота – црвене боје.

Вила је завршена 1938, а професор Станковић долазио је и током градње из Београда у воћњак и винограде. Викендицу је ту одлучио да подигне, јер је на студијама у Бечу чуо да између Ковиљског рита и Фрушке Горе дува „фрушкогорац” стварајући „ружу ветрова”, струјање погодно за места на којима се тад подижу санаторијуми за лечење плућних болести.

Дворац је имао качару за прављење и лагум за чување вина. Бело вино одавде служено је на двору Карађорђевића. Власник је поставио пумпе за воду и изградио базен са хидрантима, одакле се заливало украсно дрвеће. Рат је спречио остварење већих планова, а одмах по његовом завршетку, Станковић је, као министар Недићеве владе, осуђен за сарадњу с непријатељем на 12 година робије.

Хроничар краја, шумар НП „Фрушка гора” Живан Пашић за „Магазин” подсећа да је Станковић 2006. рехабилитован јер су историјски извори показали да он није сарађивао с окупатором, да је био зато у кућном притвору.

– За време рата једном је изашао из стана – када је ишао код зубара у пратњи немачког официра. Иако су га комунисти, знајући то, прво пустили слободно да живи, 1946. је ухапшен, како не би био осуђен само један намесник, а то је др Иво Перовић, пошто Французи нису изручили кнеза Павла. Хапшен и затваран у два наврата, осуђен је 1949, а помилован је као болестан после осам година затвора – прича Пашић.

У вили нам је садашњи званични домаћин Ђорђе Радосављевић рекао да је бивши намесник имао децу из невенчаног брака, и да је познати српски вајар Радета Станковић, који је завршио школу Ивана Мештровића, био његов син. Скулптуре виле је он извајао, а делови намештаја и скулптуре се данас налазе, тврде, у згради Извршног већа Војводине, у Задрузи и Музеју Сремских Карловаца.

Такође, саговорници наводе да је током рата вила била усташко седиште, касније партизанско скровиште, а да је 1952. конфискована за потребе државе, најпре тадашње УДБЕ. У реконструкцијама у којима је унутрашњост мењана и оштећена, вила је прилагођавана доласцима председника Тита и највиших комунистичких функционера. Како хроничар Пашић тврди, Тито је обишао вилу 1955. враћајући се из Новог Сада с Александром Ранковићем, Петром Стамболићем, Едвардом Кардељем, Јанком Веселиновићем, сином Жарком и унуком Јошком. Били су претходно у новоотвореном хотелу „Дунав” на ручку.

Осим Ранковића, чест гост био је и Слободан Пенезић Крцун. У вили су усвајане важне политичке одлуке у то време, али и касније када је од 1974. припала покрајинским властима Војводине које ангажују Брашовановог ученика Младена Момчиловића да је адаптира.

Забрањени град

Деведесетих су изграђени бунгалови и тениски терени, а користио се и базен. „Забрањени град” отворио је 1994. врата привремено за посетиоце. Некадашњи функционер СПС-а Радоман Божовић закупио је 1997. године чак 50 одсто простора на 10 година, али власник је био, сходно приликама, свега годину дана.

Замак су желели да купе, сазнајемо, и Слободан Живојиновић и Лепа Брена.

Иначе, у њему је потом најављиван историјски састанак Демократске странке под руководством Зорана Ђинђића, али је отказан, подсетимо се, из безбедносних разлога, две недеље уочи атентата на премијера Србије.

Данас замак углавном користе покрајински функционери за званичне пријеме, али је и место уметности. У њему је сниман филм „Силом отац” Соје Јовановић. У дворцу тајни, затвореном и даље за ширу јавност, осим фестивала „Нови тврђава театар” одржава се већ десети „Шекспир фест”.

Трач из „Политике” наљутио власника

Хроничар Пашић прича нам анегдоту: „У вили су били заједно архитекта Драгиша Брашован и власник Станковић. У повратку аутомобилом Брашован му предложи да се мало проведу по београдским баровима. Станковић није хтео, али одобри возачу да вози Брашована, који се потом целу ноћ проводио. После два дана ’Политика’ објављује: ’Краљев намесник се проводи по београдским баровима’. Станковић је наложио возачу да следећи пут, кад буде возио Брашована, отера ауто што даље од бара, да не мисле новинари да је у проводу намесник Станковић”.

Железничка станица због краљевске породице

По причи старих Чортановчана, на имање Станковића возом су долазили кнегиња Олга и кнез Павле, с топчидерске железничке станице. Позив краљевској породици за посету, по тој причи, био је разлог да заслугом Станковића у Чортановцима, поред градње пута и цркве, буде подигнута железничка станица по угледу на топчидерску, али су је Немци срушили 1945. године.