Када је спавање на камену било удобно
Старе камене куће између којих вијугају уличице покривене коцкама, са тешким дрвеним вратима и омањим прозорима, сачуване у Старом граду Требиња, многе туристе и заљубљенике у старине су подстакле да га прогласе једним од најлепших градова. Али, и да истраже тајну градње и живота у херцеговачкој кући.
У Музеју Херцеговине видели смо и макету типичне камене херцеговачке куће с краја 19. века, са кровом, али и креветима од камена, прављеним за спавање тако да у врелим летњим данима под кршевитим Леотаром не би било претопло. На њих се, кажу кустоси, стављала сламарица ради удобности, а и да зими не би било студено током ноћи. Ову макету направио је Тихомир Кијац крајем деведесетих година прошлог века и овде је кућа приказана у природној величини.
„Мала, једноставна камена кућа, прекривена сламом, с двоја врата и маленим прозорима како сунце и зима не би у кућу продирали, али значи и са мало светлости – била је херцеговачка кућа с краја 19. и почетком 20. века. Ове аутентичне најстарије куће данас је могуће наћи у требињском селу Увијећи и понеку у селу Седлари. Баш тако изгледале су прве стамбене јединице у динарском подручју, али херцеговачке издваја камен као препознатљив материјал. Иначе, пре тог раздобља, куће су грађене на кружној основи и нису биле налик овим четвороугаоним кућицама”, причају кустоси музеја.
Етнолог у требињском музеју Божана Ђузеловић објаснила је и писала о томе како се одвијао живот у кршевитој Херцеговини 19. века и како је херцеговачка кућа опстајала годинама као дом вишечланих породица захваљујући умећу херцеговачких мајстора градње.
„Два камена кревета типична су за скромни херцеговачки ентеријер с краја 19. и почетком 20. века. Док су се у осталим динарским крајевима користили други материјали попут дрвета и сламе, Херцеговцима је било у почетку удобно да спавају на камену. Данас у шали кажу да је њима камен мекан”, каже саговорница.
Како је у једној просторији на два мала камена кревета спавало и по десеторо чланова једне породице, данас је тешко и замислити. „Сви би они некако и негде пронашли своје место. На каменим креветима спавали су углавном најстарији чланови, а они су ’увели’ временом сламарице како би им било удобније. Они који нису стали на кревет, млађи, спавали би на поду около”, додаје.
Временом, због потребе за већим простором, куће су се шириле, најпре хоризонтално, а потом и вертикално. Тако су настале двоспратнице, данас обележје Требиња. Због крашког поднебља настају куће ’на ћелицу’ како овде кажу, гради се изба или подрум у којем су прво држали стоку, али и све намирнице које се чувају током зиме. На спрату се прави соба која се овде звала чардак. Најпре је био намењен гостима.
„Живот у малој херцеговачкој кући одвијао се око огњишта, централног дела просторије у ком се спремала храна. Али, служило је и за грејање и као извор светлости јер струје није било. Аутентично огњиште је делом било наслоњено на зид. Намештај и посуђе били су прилагођени историјским приликама. Честе сеобе захтевале су лагани прибор, посуђе и намештај. Посуде за припрему хране и прављење хлеба су прављене од дрвета, а оне за кување од бакра. Кућа је била незамислива без сача у ком су се пекли и хлеб и месо. Синија, округли ниски сто био је неизоставан, као и посебне столице за мушкарце и за жене – столовача с наслоњачем била је намењена само за главу породице и друге мушкарце, на њој жена није седела. За жене је ’резервисан’ троножац, лакши за прављење. Кућа је била незамислива и без авана – справе за сечење дувана од чијег узгоја и продаје су многе породице живеле”.
Херцеговачка кућа с краја 19. века и почетком 20. имала је двоја врата, на западу и на истоку. Веровало се да све што долази с истока, као и сунце, јесте добро, док су западна била окренута ка шталама и значила су да кроз њих одлази све лоше. Ускоро су схватили да сламнати кров није добар изолатор и заменили су клесаним каменим плочама које су херцеговачки мајстори слагали без везивних материјала у сигурну целину. Да би се кућа прекрила каменом требало је неколико година.
Данас је јагма за градњом и продајом херцеговачких кућа у овом крају, потврђује нам председник Скупштине града Требиње Драгослав Бањак. Али, некадашњи начин градње је скуп, а избор материјала данас већи, па се ретко ко одлучује баш за аутентични начин градње. Камен и дрво резервисани су за оне који могу да издвоје више новца и желе да сачувају потпуно аутентични стил. Куће у комбинацији са модерном архитектуром у сличном стилу, често и са базенима у дворишту ограђеном каменим оградама, данас су овде у тренду.
На Студенцу
На извору Студенцу поред Требишњице, познатом по хладној води, изграђена је деведесетих година прошлог века етно-кућа по угледу на старе објекте из јужне Херцеговине. Јован Деретић изградио је овде етно-комплекс јер је поред ње направио и камени рибњак са дрвеним долапом. „Покривена каменим кровом, отпорна је на смене врелих дана са студеним ноћима. Плоче дебљине три-четири центиметра посебном техником слагане су у кров. О атмосфери 19. века говоре и петролејске лампе и стари тигањ за приганице са сиром ’шкрипавцем’, а прозори су прављени од дрвета оближње врбе. Лети је омиљено место Требињаца који хладе бостан у Студенцу”, прича Деретић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
