Zalažemo se za socijalno garantovane penzije

Socijalni položaj dela penzionera, posebno onih sa najnižim primanjima, nekako je potisnut u drugi plan, usled niza veoma složenih događaja na međunarodnoj sceni, posebno rata u Ukrajini, dva masovna ubistva u našoj zemlji, njihovih posledica na unutrašnjoj političkoj sceni, kao i nestabilnosti situacije na Kosovu i Metohiji..., kaže za „Politiku” prof. dr Vladimir Goati, član Predsedništva Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije i predsednik Gradskog odbora PUPS-a Beograda.

Od kraja prošle godine promenjen je način usklađivanja penzija. Kako ocenjujete sadašnju situaciju?

Sasvim je razumljivo što više od 1,6 miliona penzionera u Srbiji nestrpljivo iščekuje dan isplate, jer je to za većinu njih jedini siguran izvor egzistencije. Dobra je stvar što su penzije redovne i sigurne i što, najzad, prate plate. Time se ostvaruje i 3-P – osnovni vrednosni stav PUPS-a. Uvođenjem principa „penzije prate plate” isključena je arbitrarnost pojedinaca i uspostavljen sistem u kome penzije ne zaostaju za rastom plata u javnom sektoru. Dugo smo čekali takav trenutak. Takođe je dobro što su penzije krajem 2022. i početkom ove godine porasle za više od 20 odsto, a sa najavljenim povećanjem od novih 20 procenata, taj rast će naredne godine dostići visokih 40 odsto. Time je u velikoj meri amortizovan rast inflacije.

Da li sadašnje rešenje ima manjkavosti?

Ni takav sistem nije idealan. Pomenute novine povlače i neke slabosti i izazivaju teške posledice u realnom životu. Jer, prilikom svakog novog povećanja iznosa penzija, povećava se razlika između najviših i najnižih primanja penzionera. Na primer, povećanjem od 20 procenata, penzioner koji prima 100.000 dinara, dobiće penziju od 120.000, dok onaj sa penzijom od 10.000 dobija svega 12.000 dinara. Prvi dobija povećanje u iznosu od 20.000, dok drugi samo – 2.000 dinara. I da budem još jasniji: pre pomenutog povećanja razlika između navedene veće i one manje penzije iznosila je 90.000 dinara. A posle uvećanja od 20 odsto, ta razlika se povećala na čak 108.000 dinara.

Ima li PUPS predlog kako da se ovakve razlike ublaže?

Potpuno smo svesni da su penzije stečeno pravo i da nisu svi penzioneri uplaćivali podjednako u Fond PIO. Taj fond predstavlja jedan uhodani sistem koji ne dopušta da se penzije arbitrarno menjaju. Upravo zbog toga, jedini način da se pomogne penzionerima sa najnižim primanjima, a da se pritom ne ugrozi funkcionisanje Fonda PIO, je uvođenje takozvane 13. penzije. To je davnašnji predlog PUPS-a. Reč je o posebnom vidu davanja u okviru nove socijalne politike. Sredstva za 13. penziju u Beogradu izdvajala bi se iz gradske kase prestonice, a u lokalnim zajednicama iz opštinskih, odnosno gradskih  budžeta. Tamo gde ne bude dovoljno budžetskih sredstava novac bi obezbeđivala država Srbija. Smatram da će svi poslanici u parlamentu Srbije pokazati maksimalno razumevanje za taj predlog PUPS-a.

Ako je 13. penzija rešenje za penzionere s najmanjim primanjima, ima li „leka” za veliki broj građana koji su radili i iz nekog razloga nisu stekli pravo na penziju, a već su u poodmaklim godinama?

Osećam potrebu da podsetim na predlog koji godinama javnosti Srbije predlaže i objašnjava predsednik PUPS-a Milan Krkobabić u okviru nove – neophodne socijalne politike. Reč je o uvođenju socijalne garantovane penzije. Kome je namenjena i odakle sredstva za tu namenu? Odmah da razjasnim: socijalna garantovana penzija nije penzija u klasičnom smislu. Reč je o posebnom vidu socijalnog davanja. Namenjena je svima koji su stariji od 65 godina, nemaju penziju, niti imaju uslova da je dobiju, nemaju svoju imovinu, niti bilo kakva druga primanja. Takođe, socijalnu garantovanu penziju ne treba dovoditi u bilo kakvu vezu sa RF PIO, jer sredstva za tu namenu treba da budu obezbeđena iz državne blagajne. Inače, ovu penziju isplaćuje, uz izvesne modifikacije, oko 100 država u svetu, a među njima i neki naši susedi. Smatram da bi uvođenjem socijalne garantovane penzije, Srbija načinila kvalitativan korak napred u pravcu uspostavljanja odgovornije socijalne politike. Ne treba zaboraviti da u našoj zemlji, prema nekim nezvaničnim procenama, ima od 150.000 do 200.000 potencijalnih korisnika ovakve penzije. Među njima je najviše žena, i to onih sa sela u poodmaklom životnom dobu. Reč je o ženama koje su bile stubovi porodice, rađale, odgajale i vaspitavale decu... Gotovo ništa od imovine se ne vodi na njihovo ime, više ne mogu da drže motiku ili kutlaču. I ovo što predlažemo je jedini efikasan način da im se država na neki način oduži.

PUPS u svojim redovima okuplja i proletere (radnike), kako je i u samom nazivu partije naznačeno. Kako poboljšati njihov materijalni položaj, pogotovu onih čije zarade zaostaju za prosečnim?

I za njih imamo konstruktivan predlog kako da dostignu viši standard. Zalažemo se za uvođenje 13. plate – da radnici participiraju u upravljanju i posebno – u raspodeli dobiti. Nadam se da će naši predlozi naići na povoljan prijem, podršku i ostvarenje u javnosti Srbije, a posebno na mestu gde se donose zakoni.