Knjige, deco naša, a ne ajfon i tableti

Mediji su ovih dana, u vreme prijemnih ispita za srednje škole i fakultete, kao udarne vesti prenosili podatak da su najslabije rezultate svršeni osnovci pokazivali na testu iz srpskog jezika, kao i drugi, takođe razočaravajući, da za studije srpskog jezika i srpske književnosti ni ove godine nema kandidata čak ni za popunu budžetskih mesta. Kao uzrok ovakvog stanja obično se navodi nedovoljan fond časova srpskog jezika i književnosti u osnovnom i srednjem školstvu.

Čini mi se da se zanemaruje osnovni problem: naša deca ne čitaju. Odnosno, čitaju, ali samo sadržaje s društvenih mreža i interneta, koji su, s jedne strane, svedeni na kratke forme i siromašni po svom jezičko-stilskom izrazu, a s druge, oni se čitaju dijagonalno, bez udubljivanja, uživljavanja, i njihov emocionalno-doživljajni aspekt uglavnom se zadovolji kratkim komentarom ili emotikonom.

Neću govoriti o vremenima kad sam bila đak, kad smo svi bili pretplaćeni na dečje novine i časopise, kad su nam roditelji kupovali knjige pa smo tako stvarali naše male biblioteke, kada su dečji pisci dolazili u škole, a mi smo ih znali i voleli i po njihovim delima i po – nećete verovati – albumu „Zlatno pero” sa biografijama 100 istaknutih pregalaca pisane reči i sličicama koje smo sakupljali (tek kasnije pojaviće se albumi sa sličicama fudbalera). Bilo je to sedamdesetih godina prošlog veka. Vreme još dosta skromnog standarda, ali ipak, doba relativne socijalne stabilnosti za većinu stanovništva.

Ali bilo je i teških, preteških vremena u kojima su ljudi posezali upravo za knjigom. Zamislimo život u okupiranom Beogradu u periodu od 1941. do 1944. godine. Ipak, istoričari su utvrdili – o ovome piše Dejan Zec u svojoj doktorskoj disertaciji „Svakodnevni život u okupiranom Beogradu (1941–1944)” odbranjenoj 2019. na Filozofskom fakultetu u Beogradu – da svakodnevni život, ratno okruženje, okupaciono beznađe i prisila okupatora nisu uticali na čitalačke potrebe i književni ukus građana prestonice. U dugim večerima i noćima, pošto nisu smeli da izlaze na ulice zbog policijskog časa, Beograđani su vreme provodili u svojim domovima, iščitavajući ponovo knjige iz sopstvenih biblioteka ili knjige koje su pozajmljivali od prijatelja i poznanika.

Književnik i diplomata Branko Lazarević u svojim dnevničkim beleškama često piše o knjigama koje čita. U želji da pobegne od opšteg beznađa i sive svakodnevice, Lazarević čita Platona, Dekarta, Spinozu, Montenja, Kanta i Kročea i na stranicama svog dnevnika s njima raspravlja o psihologiji, moralu, strahu, slobodi, politici i drugim fenomenima duše i društva. Slično svedoči i Vladeta Jerotić – tokom okupacije je čitao dela Dostojevskog, Sjenkjeviča, Vajningera, Šopenhauera i Platona, i o njima raspravljao s prijateljima.

Čitanje i uživanje u književnim i naučnim delima nije bio samo izraz eskapizma i intelektualnog otklona od svakodnevice, već, u određenoj meri, i izraz bunta. Tako je, prilikom slučajnog susreta na ulici, lekar i sportista Milutin Ivković Milutinac svom prijatelju Milanu Đokoviću rekao kako je upravo pročitao „Slom” Emila Zole i kako mu je ta knjiga veoma pomogla da razume aktuelni trenutak u kojem se nalazi srpski narod.

U vreme okupacije knjige koje su se čitale i koje su se mogle naći u bibliotekama pojedinaca vrlo lako su mogle čoveka da učine sumnjivim vlastima. Na saslušanju u policiji, u koju je sproveden zajedno s nekoliko naslova iz kućne biblioteke, između ostalih i delima Tolstoja i Dostojevskog, islednik je iz sveg glasa vikao na Milana Đokovića: „Gle, gle, ’Rat i mir’! Time se, dakle, ti baviš. Mali si, bato, za te stvari. A ovo? ’Idiot’? Svi ste vi idioti! Ništa ti nisi bolji.”

Ipak, uprkos svim mogućim opasnostima, knjige su se razmenjivale i čitale. Čak su i pojedine knjižare omogućile građanima da knjige pozajmljuju uz skromnu nadoknadu pa da ih pročitane vrate, umesto da ih kupuju.

Tako je bilo u vremenima kad se za novim saznanjima žudelo i kad su deca i mladi ljudi na vreme podsticani i učeni da vole knjigu. Danas se deci vrtićkog uzrasta nekontrolisano daje u ruke mobilni telefon, a u školi se pogled već ne odlepljuje sa svetlucavog ekrana. Veliki broj studenata Filološkog fakulteta, na kojem predajem, nije u stanju da čita književna dela, već poseže za prepričanim i skraćenim verzijama sa interneta. Šta je sa ostalima ne smem ni da pretpostavim.

Dr Ksenija Končarević,
redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu