Epski točak Dobrice Ćosića

ESEJ
Vreme smrti, Vreme zla, Vreme vlasti, Vreme obmane... Trube se oglašavaju, pečati istorije su otvoreni, bledi konj spušta se sa neba na taj stari mali ovozemaljski raj kakvo je Prerovo, Prerovo selo uspavano, mirisno, orijentalno i homersko, koren svih Srba poslednjeg velikog epskog romanopisca Evrope Dobrice Ćosića. „Znam tvoja dela, imaš ime da si živ, a mrtav si”, kaže anđeo crkve u Sardu, Sardu u Srbiji!

Za dugu epsku naraciju potrebna je napaćena zemlja, poraženi ljudi, izbrisani božjim gnevom i sopstvenom slepoćom, potrebno je ljudsko potomstvo, uže generacije koja najpre juriša na hrid a zatim se polako spušta, u početku obazrivo, a onda žureći se, i najzad pokulja do vrtloga vremena. Ćosić je epski pesnik. Bio je deo velikog utopijskog slepila boljševičke Evrope, čuo je anđela crkve u Sardu mnogo pre ostalih, služio je onome koji je u ovom poslednjem tomu epopeje Prerova veliki obmanjivač, temeljno ga je proučavao i mrzeo ga. Sveti mu se ovde, u ovom poslednjem romanesknom vrtlogu, ali je osveta upisana u nešto mnogo veće: u izvrtanje epskog u groteskno. Mi, Ćosićevi čitaoci, nećemo ovde pronaći izgubljeno vreme, ni tapkati naslepo po pomrčini ljudskih vremena: obmana, vlast, zlo i smrt, sve do tajnog i svečanog pomirenja. Ne, neće biti romaneskne katarze, ni prustovskog „pronađenog vremena”.

Na udvoričkim lestvicama

Jedna za drugim, Vremena su zasenčena vrtlogom Ništavila. Smrt, Zlo i Vlast delovi su klizanja, poput bujice terena Istorije. Evo nas na kraju. To je vreme Vlasti koje je, kao virus, zaposelo dušu poslednjeg Katića, Dušana, legendarnog partizana, spartanskog aparatčika, časnog boljševika, saučesnika ubistava i titoističkih kaznionica, tamo gde odlazi njegov stric Ivan – na Goli otok, tamo gde je staljiniste zatvarao mali pobunjenik Tito. Ali, mali pobunjenik postaje Veliki učitelj reformisanog socijalizma, veliki sveštenik samoupravljanja, ogromnog uticaja na inteligenciju istočnoevropskih zemalja.

Dušan je sledio Učitelja, iluzionistu; on se peo i silazio niz udvoričke lestvice, kako je dobro pisao Aleksandar Hercen o carističkoj Rusiji Nikolaja Prvog. Naoružao se oružjem poslušnog fanatika. Vlast u njega ispušta svoje nejasne glasove i po alveolama njegove gvozdene duše organizuje žestoke metastaze. Ali Obmana je na delu: na delu u Titovoj – Brozovoj Jugoslaviji, Jugoslaviji Tita, komuniste i partizana. Uvek na oprezu u odnosu na Srbe, prekriven medaljama na maršalskom odelu, neobuzdan na dvoru – raskošnoj vili poput merovinškog kralja, povlači se na Brione kao u Versaj, grandioznije od malog Kralja Sunca, primajući pokajničkog Hruščova kao Papa Grgur VII Henrija IV u Kanosi, organizujući veličanstveni „šou” „nesvrstanih zemalja”. Brižljivo skriva svoje kaznionice ali stari, izolovan širokim grebenom laskanja, nesposoban da odredi naslednike, odlučuje se za raspad zemlje, organizovan po principu „posle mene Ništa”. Uprkos lavovskoj snazi, očistivši partiju od najboljih saradnika, pobeđen je, najzad, senilnošću i završava kao oronuli i nemoćni starac koji se na tepihu valja sa svojim omiljenim pudlama.

Ali, dok je Tito centralna oznaka romana, glavni lik je ipak Dušan Katić, sluga još poslušniji dok sumnja, fanatik Vlasti koji odbija da ide na majčinu sahranu u Prerovo zbog nekog događaja na Brionima. U Katićevom lišavanju ima superiornije veličine u odnosu na socijalističkog monarha. Ona je iskazana u „Hronici naše vlasti”, potajno napisanoj tokom njegove nemilosti, „meke” nemilosti zbog neukrotivog i kobnog smeha.

Lik-buntovnik protiv Pisca

I ko je, dakle, Dušan Katić? Autorov dvojnik? Lik sastavljen kao neke od pozorišnih uloga? Legura svih protagonista epopeje komunista i partizana Jugoslavije u osvitu nove vlasti, u odbijanju Staljinovog diktata Titu 1948, u usponu jugoslovenskog despota na pozorišnoj bipolarnoj svetskoj sceni, u odobravanju dva tabora, kao i hora trećeg sveta, u podmuklom povratku nacionalizama naroda koji su činili to malo balkansko carstvo, a zatim u brzom rasprsnuću jugoslovenske utopije u cepanju, građanskom ratu, u tom nedovršenom danu, gde su šest država nastalih u imploziji još daleko od pomirenja?

Svi oni su Katić. Glavni lik komada. Lik u ruci Pisca. Alter ego u pobuni protiv Pisca. Ova zapanjujuća lukava ratna taktika pojavljuje se već u prvom tomu knjige (Vreme vlasti, čije je Vreme obmane idrugi tom). Ovde, lukava taktika čini ukupnu romanesknu mašineriju.

„Nekoliko dana po objavljivanju prve knjige ’Vreme vlasti’, javio mi se telefonom Dušan Katić:

– Sramota! Napisao si pamflet protiv vlasti. Po tvojoj rajetinskoj duši, vlast je samo zlo. A sve što je dobro i značajno na našoj Planeti, stvorila je vlast. Ako postoji Bog, vlast je njegovo oličenje.”

Ovaj telefonski poziv Lika Piscu neobičan je način ulaženja u materiju, kao da je sam Hegel telefonirao Ćosiću! I to ne da bi se jadno žalio na sudbinu koja mu je dodeljena, već principijelno protestujući protiv Umetnosti kao disidentstva. Poslednji Katić je dobro video: ne to što se smejao gledajući golog kralja, nego što je izdao Stvar zbog jedne druge: Romana.

Ove prepirke sa svojim Likom, priziv svih drugih likova klana Katić ili Kluba književnika imaju uzbudljiv efekat: vidimo Pisca okruženog stvarnim i izmišljenim prijateljima, svet živih i svet mrtvih su pomešani. Dušana ljuti mučni rad i demokratičnost njegovog Stvoritelja, on čak sumnja da Pisac zavodi njegovu ženu Radmilu. Za vreme svoje nemilosti, Pisac odlazi da ga vidi, dok se Dušan, koga proganja risovo oko suverena Briona, dok provodi dane loveći somove na Dunavu, vratio sa ženom u Prerovo i pokušava da živi običnim životom u mestu svojih predaka. Prerovo je za Pisca (i donekle Ćosića koji je pesnik) ruralna Srbija, balzamovana, patrijarhalna, hronična utopija koja je hranila sve velike vizionare evropskog romana, naročito ruskog XIX veka. To je Mickijevičeva ljubljena Litvanija i poslednji banket kod Senešala; to je Puškinova kuća Larinih koju Tatjana napušta zbog Onjegina; to je čarobni Beri Đavolske bare Žorž Sand, utopijska Oblomovka Gončarova, dom Otrodno u Ratu i miru. Ali za Dušana Katića (i unekoliko politički i ideološki za Ćosića), Prerovo je, sa svojim jadnim i surovim seljačkim životom, fantazam Srbije „obmanjene od nje same i od sveta”. Mirise Prerova, rajsko pijanstvo Prerova Katić ne oseća, on mrzi njegove pojave. Povratak u seosku prljavštinu, leto provedeno u čišćenju kuće, plevljenju kaldrme dvorišta, postavljanju nadstrešnice od loze i sve to bilo je nepodnošljivo poslednjem Katiću, bolesnom od jedne druge utopije: napretka, industrijalizacije, socijalizma koji se podizao. Prerovo se smeje palom aparatčiku i on shvata da je „pad teži od uzdizanja”.

Hronika naše vlasti

Ova polemika između Lika i Autora odvija se bolesno među njima. Kažnjeni fanatik u svom kućerku na Dunavu (ali sanjajući da ulovi Cara Somova jer se ne odriče zanosa), zna da će Pisac odlučiti o njegovom padu, praćenom užasnim padom Jugoslavije, Kraljevstva južnih Slovena, o kojem su sanjali Srbi pod turskim jarmom, Hrvati i Slovenci pod Habzburzima, Kraljevstvo podignuto posle pada dva carstva – Otomanskog i Austrougarskog i koje je div reformisanog socijalizma, Tito, mali socijalistički monarh i veliki vođa Trećeg sveta, činilo se, uspostavio zauvek.

Sve je palo i Katićeva strogost, proživljena kao apsurdni novicijat pored Suverena uživaoca sa Briona, ne želi više ništa da kaže. Automobil i pop-muzika preplavili su čak i Prerovo. Adolescenti koji prepoznaju aparatčika viču mu: „Dole crvena bando!” Pisac želi da stvori romanesknu sudbinu za Fanatika. Ali Katić odbija njegov sud i njegovu ulogu Autora – Stvaraoca. Svoju odbranu pripremaće sam. Pred sudom Sećanja.

I upravo ta odbrana, leva i kruta, sva od vrtloga priznanja i ponavljanja stavova Vernika, koja čini tekst u tekstu, jeste „Hronika naše vlasti”. Poluispovest postavljena u bezdan poslednje karike Vremena Smrti, Zla i Vlasti. Do poslednjeg trenutka optuženi prikuplja snagu, usporava priznanje svog pada u nemilost – priznanje groteskne epizode koja pretvara Suverena u Slugu. Da li se Pisac umešao u ovaj tekst umetnut u njegovu veliku sagu? Zašto prepušta reč Dušanu Katiću? Da li bi on, Dobrica Ćosić, bio nesposoban da osigura odbranu Dušanu Katiću – mrtvom delu njega samog?

Unutrašnje disidentstvo

Na ovo pitanje vidim dva odgovora. Prvi je politički. Ćosić je bio komunistički vernik, čovek blizak Titu (manje od njegovog lika, Dušana Katića), učenik Đilasa, čija je poznata knjiga Nova klasa snažno uticala na mnoge komunističke vernike širom sveta ali je Đilas definitivno bio smenjen tiho (izvršio je svoju samokritiku i upoznao titoistički zatvor); od 1968. Ćosić je postao disident iznutra. Predosećajući krah Jugoslavije, što je neminovno kod Hrvata Tita stvorilo oprez u odnosu na Srbe i posebno pojava novog Ustava iz 1974. godine, u kojem se Tito proglašava doživotnim predsednikom, srpski nacionalista Ćosić se, upozoren svim ovim znacima raspada Jugoslavije, za koju su se i on i mnogi drugi borili protiv Nemaca, povlači i prihvata pera. Umereni srpski nacionalista, zauzima skoro neodrživu poziciju: odatle sklanjanje u roman.

Politička teza Vremena obmane je očigledna: ruševina zemlje južnih Slovena, građanski rat koju je ruševina iznedrila, nasilja izvršena sa svih strana, traže da se pođe od svog – Ćosić ga objašnjava Titovom obmanom. Tajni vođa partizana, snažna politička zver kakav je Tito bio, odlučila se za krunjenje zemlje umesto odricanja vlasti. Makijavelijev učenik bez čitanja Makijavelija, znao je da Vlast kao jedini i jedinstveni cilj ima Vlast. Izvanredna scena romana gde se sa Dušanom Katićem nađe na predstavi Šekspirovog Julija Cezara, pokazuje ga kao pravog šekspirovskog tiranina: „Šta misliš, Katiću, ko bi mogao da bude Brut, ovde, kod nas?” Komad je zabranjen, mnogi su mogli da budu Brut, video ih je svuda, poskidao je svoje najbolje prijatelje, čak i one koji su mu pomogli kada se suprotstavio Staljinu. Katić ima priliku da ubije Cezara: nož je tu, na stolu, tiranin je udaljio svoju stražu. Ali Katić odoleva iskušenju, fascinacijom pomešanom sa gađenjem, što je urezano u sva nastojanja njegove „Hronike”, u želji da dosegne Titovu pravu prirodu. Dakle, Katić nije Brut! I kako bi se opravdao, on sebi ponavlja da pored njega nema ni Kasija. „Udri ga u vrat! U vrat”, kaže mu neki glas. Umesto toga, Dušan krcka čašu u stegnutoj pesnici...

Vratimo se na implicitno političko dokazivanje: Tito je igrao na kartu „posle mene potop”. Pa, zašto, onda Katić nije nasrnuo na njega nožem? Zašto ne bar jedan zaverenik, jedan Klaus fon Štaufenberg? U svojoj „Hronici” Katić ponekad iznosi kontradiktorne argumente, posebno ovaj: socijalizam samoupravljanja, koga je izmislio Kardelj, a usvojio Tito, postao je predmet obožavanja širom zapadnjačkog sveta, bio je obmana ali je svakom Jugoslovenu davao malo vlasti a to malo, naročito gotovina u ocrnjivanju drugih, upravljalo je novcem mikroautoritarizma koji je odgovarao ljudskom instinktu.

Savonarola na Dunavu

Ovde se Ćosić pridružuje Aleksandru Zinovjevu i njegovom „rotariumu” ili još opštoj „Prokrustovoj postelji”, u čemu Zinovjev vidi ključ čitavog društva. Katićeva „Hronika” je stoga drugačija od perpetualnog ciklusa (ili „beskrajnog zla” prema Hegelu) Zjapećih visina i svih drugih varijanti surovog zinovjevskog stripa. Ne nalazimo ovde čak ni čisti ukus surovosti koji objašnjava dinamiku dela Šolohova – nekim svojim aspektima Tihi Don je moguće porediti sa sagom o Katićima. Dušan Katić je Savonarola osuđen ne na lomači nego u kućerku na Dunavu – infarktom. Njegov autor mu dodeljuje pad bez lomače i stradalništva ali, podjednako, i bez hrišćanske poniznosti.

Razlog je, možda, u nemoći – najzad – da se osigura odbrana ove stvari, danas sasvim nerazumljive čak ni najozlojeđenijim Srbima Beograda i Prerova. I upravo ovde interveniše epski pesnik. Politički čovek razmišlja sa gorčinom o svom porazu. Epski pesnik od njega pravi poetsku supstancu. Poraz je motor vrlo velikih dela. O Vremenu obmane treba suditi kao o pesničkom delu, patetičnoj kodi, ubuesque epopeji katastrofe. Gorka kontroverza između Lika i Pisca, fascinantni element dela, kamuflira odsustvo katarze i spada u grotesku finalnog i fatalnog Katićevog smeha pred Suverenom.

Demijurg četiri vremena

Tako Pisac, kao autor, odaje počast svom liku, poslednjom ljubavlju, ljubavlju T., koja je poslednji Božji dar, u koga Katić ne veruje. Ova ljubav starosti, ovo „svetlo pozdrava”, kako je rekao ruski pesnik Fjodor Tjutčev, poklon je autora svom junaku, surovom i nezahvalnom. I sumrak je, pridodat njegovoj ogromnoj sagi, sumrak sreće sakrivene pod ruševinama i otiscima Istorije.

Polovinu neba prekrila je senka
Ali na zalasku tamo sja jedan zrak 
(Tjutčev)

Imam utisak da je Dobrica Ćosić, koji je bio demijurg četiri vremena – smrti, zla, vlasti i obmane, želeo da ovim poslednjim vremenom nametne neku vrstu romaneskne pokore. Konfrontacija sa Katićem bila je bolna, samo je jedan zao smeh mogao da je završi. Ali Som Car Dunava i zagonetna i izvanredna T. zaobišli su Pisca. Ne, Dobrice Ćosiću, niste lovili Vetar, vi niste stigli na stanicu Ništavila, vi ste okrznuli velikog Soma, epopeje i nazreli onu zagonetnu Margaritu koja je spasila Maestra Bulgakova! Vremena se smenjuju, slepila istorije nastaju i nestaju, zvuk se širi jabučarima Prerova i svih Prerova Evrope, ali Pisac koji je prešao ogroman Zodijak ljudskog – miruje: točak romana okretaće uvek i uvek mladi ljudi koji će ulaziti u knjigu i čitati vas, vas Pišče.

Žorž Niva
Ezeri, 1. avgust 2008.

Prevela Aleksandra Pavlović

-----------------------------------------------------------

Očaranja Žorža Nive

(/slika2)Žorž Niva (Georges Nivat, 1935) jedan od najuglednijih slavista i komparatista Evrope, već decenijama pomno prati stvaralaštvo Dobrice Ćosića. U „Vremenu smrti” očarao ga je tolstojevski epski dah; u „Vremenu zla” uočio je dramu koja je mučila pisca „Nečistih sila”, F. M. Dostojevskog; nazreo je izuzetni značaj romana „Koreni”. Ukazao je na aktuelnost prve knjige „Vremena vlasti” i na izuzetnu vrednost druge knjige tog romana, u kojem je glavni junak, uz Dušana Katića, Josip Broz Tito, nazvavši je „Vreme obmane”; a prisećajući se Solženjicinovog ciklusa „Crveni točak”, nadahnuto je napisao ogled „Epski točak Dobrice Ćosića”, u kojem našeg pisca proglašava za „poslednjeg velikog epskog romanopisca Evrope”.

Žorž Niva je završio slavističke i anglističke studije na Sorboni. Đak je znamenite Ecole Normale Superieure. Stekao je visoke diplome i u Oksfordu, zatim sve to overio u Moskvi, na Univerzitetu Lomonosov. Univerzitetsku karijeru je započeo u južnoj prestonici Francuske, Tuluzu, nastavio je na univerzitetima u Lilu i Parizu, da bi potom prihvatio redovnu profesuru na, takođe, uglednom Univerzitetu u Ženevi. Ovih dana se u Lozani i Parizu pojavio roman Dobrice Ćosića, pod naslovom „Vreme obmane”, sa predgovorom Žorža Nive koji ovde prenosimo u celini.

D. N.