Fragmentarni pogled na život je naša stvarnost

POZORIŠNA ESTETIKA
Naš sagovornik Hans-Tis Leman, možda najznačajniji pozorišni teoretičar današnjice, koji je pojmom ’postdramsko’ definisao ključnu odrednicu raznolikih fenomena savremenog teatra, trenutno u Beogradu predsedava žiriju 42. Bitefa. Sa Lemanom razgovarali smo o aktuelnim, ali i večnim pitanjima teatra, estetike i društva.

– Smatram da je zadatak kritičara da iščitava tragove budućnosti u sadašnjosti – kaže Leman na početku našeg susreta. – Mene lično će uvek više zanimati delo koje uvodi nove načine izražavanja. Međutim, kada se spustimo sa tog opšteg nivoa, ima slučaja da je neko delo samo naizgled tradicionalno mada to suštinski nije, i obrnuto.

Da li bi to mogao biti slučaj Alvisa Hermanisa koga ćemo gledati i na ovogodišnjem Bitefu?

Apsolutno da. Mada on koristi narativni stil, to ne znači da u procesu naracije ne iznalazi nove načine da stupi u kontakt sa gledaocem.

Da li smatrate da je viđenje sveta kao celine, totaliteta, na koju se dramsko pozorište oslanja, anahrono sadašnjem društveno-istorijskom trenutku?

Da. Ko god pokušava da stvori sliku sveta kao celine proizvodi klišee. To može biti religiozna, možda čak i naučna tačka gledišta. Ali fragmentarni pogled na ljudski život je naša stvarnost i ja ne znam nijednog umetnika koji ima viziju sveta kao totaliteta. To je takođe veoma povezano sa iskustvima sa totalitarnim posledicama.

Na koji način estetika teatra reflektuje opšte i lokalne društvene okolnosti? Kako su medijska kultura i sveprisutnost informatičke tehnologije uticali na stvaranje postdramskog teatra?

Umetničko delo ne samo da reflektuje, već i stvara i oblikuje naše mogućnosti percepcije. Na primer, u slučaju Betovenove muzike, ja sam duboko ubeđen da osećanja koja ova muzika izaziva nisu postojala pre nje, da je muzika ta koja ih je oblikovala, a ne samo preslikala. Što se tiče uticaja medijske kulture, ključni aspekt je njena tendencija da transformiše medijsku sliku u normalnu stvar. Vremenom mi i samu stvarnost počinjemo da doživljavamo kao medijsku sliku. Za razliku od toga, pozorište ima mogućnost da koristi medijske slike, ali uvek uklapajući ih u žive situacije, kao što su skupovi, diskusije, zabave, rođendani... Ljudi se okupljaju, dišu isti vazduh u jednom prostoru. Zato ja verujem da upravo pozorište, mada se koristi sredstvima medijske stvarnosti, ima jedinstvenu mogućnost da ih i kritički osmotri.

Utisak je da ovogodišnje izdanje Bitefa prednjači po pitanju žanrovske raznolikosti. Da li je to odraz aktuelnih svetskih tendencija ili pravac u kome se teatar razvija?

U poslednjim dekadama nova ostvarenja u pozorišnoj estetici osetno su proširila polje izvođenja i mogu samo da se nadam da se nećemo vraćati na prethodno unificirano stanje. Sada smo došli u tu fazu da ne postoji imalo interesantno umetničko delo za koje bi moglo sa sigurnošću da se tvrdi da je umetničko delo. Pozorište se nalazi na granici čisto estetskog objekta, ono uključuje sve vrste prikazivanja, igara, društvenih susreta, izlaganja dokumentarnog materijala. Mislim da je ova fuzija veoma različitih formi opšta tendencija i siguran sam da će u narednom periodu biti puno rasprava o tome da li uopšte još postoji nešto što se zove Umetnost (sa velikim U). Moj je utisak da se estetika mnogo više nego ranije meša sa drugim praksama.

„Ništa ne razumem, a sviđa mi se!”, reči su jedne gledateljke, koju je Jovan Ćirilov okarakterisao kao idealnu gledateljku postdramskog teatra. Kako vi vidite idealnog gledaoca postdramskog teatra? Inteligentan? Društveno angažovan?

Ja se potpuno slažem sa gospodinom Ćirilovim, ali mislim da se to ne odnosi isključivo na postdramski teatar. Hajner Miler je često govorio da je pozorište pre svega iskustvo, a tek zatim, možda, nešto što se može razumeti. Zato sam ja i skeptičan prema ideji da pozorište vrši direktan uticaj na društvo. Mislim da kada odete u pozorište treba da pokušate da budete što jednostavniji i što manje obavešteni, tako da predstava može da dođe do vas, a ne da se trudite da sve odmah dobijete. Naravno, ako treba da radite ili pišete o predstavi, onda je treba pogledati još jednom, razmišljati, ali zadovoljstvo u pozorištu nije razumevanje.

Dakle verujete više u zen, nego u intelektualni pristup?

Upravo to. I drago mi je što ste spomenuli zen, jer ja vrlo često idem u Japan i veliki sam ljubitelj no pozorišta. U nou, naravno, osim priče u najširim crtama, razumem veoma malo. Međutim, intenzitet, koncentracija, pažnja koja je posvećena svakom i najmanjem detalju u pokretu, kostimu, građenju lika, budi u meni veoma duboku emociju. Tek kasnije mogu da se informišem i čitam studije o nou, ali to nije suštinski bitan aspekt za doživljaj.

Da li je onda potreba za razumevanjem, težnja da projektujemo izvesnu strukturu i logiku na umetničko delo proizvod naših kulturnih navika?

Svakako. To je veoma povezano sa evropskom kulturnom tradicijom. Kod Aristotela imate poznatu ideju da lepo delo mora imati početak, sredinu i kraj. U hrišćanskoj tradiciji ideja vremena je povezana sa procesom stvaranja sveta i apokalipsom, dakle opet početak, sredina i kraj. I dramska struktura kopira taj model. Naše perceptivne navike, koje su formirane na osnovu ovog poimanja vremena, u svemu pronalaze dramu. Čak i u najhaotičnijem, najfragmentarnijem izvođenju možemo pronaći strukturu, jer je zapravo mi stvaramo. Dakle pogrešno je smatrati da zato što su naše navike takve, da je nama potrebna i takva struktura. Naprotiv, budući da znamo da su ove perceptivne navike veoma relativne, ne moramo više da ih reprodukujemo putem dramske strukture, koja se oslanja na svet kao poredak, u koji mi više ne verujemo.

Nemačko pozorište je po ocenama mnogih jedno od najboljih u Evropi. Koji su razlozi ili okolnosti koje su do toga dovele?

Nemačka ima možda jedinstvenu pozorišnu istoriju. Još u svom ranom periodu ono nije, kao u Francuskoj, pripadalo aristokratiji, već obrazovanoj srednjoj klasi. Tokom cele istorije imalo je prvenstveno obrazovnu funkciju, a u devetnaestom veku smatrano je faktorom ujedinjenja nemačke nacije. Iz tog razloga, ono je uvek bilo polje kome je država poklanjala veliku pažnju. I zaista mi danas u Nemačkoj imamo takav kulturni sistem koji u svakom malom gradu finansira pozorište. Mislim da je to jedinstven primer u svetu da pozorište ima toliku važnost i podršku. Ovo pak omogućava da nove tendencije u pozorištu brzo prodiru i u institucije, koje imaju veliki finansijski potencijal i mogu da rizikuju. Činjenica da ono nije bilo zabavnog, već obrazovnog karaktera uslovila je jedno visoko intelektualno pozorište; iz te tradicije je potekao i Bertolt Breht.