Deobe Mićunovićevih političkih potomaka

Duboko iskopani rovovi između lidera Narodne stranke Vuka Jeremića i njegovog najbližeg saradnika Miroslava Aleksića, ozbiljno razmimoilaženje između dvojice kopredsednika Zajedno, Nebojše Zelenovića i Aleksandra Jovanovića Ćute, oko kosmetskog pitanja, nekoliko meseci ranije Dejan Bulatović, potpredsednik Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, zbog nesuglasica s Marinikom Tepić napušta partiju... Sve ovo su simptomi da virus podela ponovo trese većinu opozicionih stranaka i ozbiljno preti da ovaj deo političke scene zadugo ostavi u dubokoj groznici. I pravo je pitanje kakve šanse će u takvoj situaciji bilo koja od ovih političkih opcija imati da samostalno pređe izborni cenzus i dugoročno opstane na političkoj sceni.

Gotovo sve političke partije iz ovog, prozapadnog dela političkog spektra nastale su atomizacijom nekadašnje Demokratske stranke i taj sindrom podela i pravljenja novih „političkih feuda” nastavio se i posle gotovo tri i po decenije od osnivanja ove partije 1990. godine. Skoro svi politički predstavnici današnje opozicije na neki način su „politički praunuci” osnivača DS-a i njenog prvog predsednika Dragoljuba Mićunovića, koji se sam u jednom trenutku našao u manjini u stranci, pa je formirao novu partiju, Demokratski centar. A zatim se, mnogo godina kasnije, DC opet reintergisao u DS.

Izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) Bojan Klačar kaže da je praksa u Srbiji obično da svako ozbiljnije razmimoilaženje u stranci najčešće rezultira stvaranjem nove stranke. Za „Politiku” kaže da se to već desilo i u Narodnoj stranci kada je Zdravko Ponoš izašao iz nje i napravio svoju političku organizaciju. Problem je što dolazi do razmimoilaženja između ljudi koji manje-više slično misle.

„Ovakav scenario može da se predupredi, ali je potrebna spremnost za veliki kompromis. Obično kod tih sukoba koji nastaju u srpskoj opoziciji, ta spremnost za kompromis nije velika, jer su emocije podignute zato što su razmimoilaženja unutar ljudi toliko velika, pa u praksi ta saradnja ne može da funkcioniše. Vremena za NS još ima i da sukob ostane kanalisan na stranačkim organima, međutim, po ovom intenzitetu u medijima koji dolazi od ljudi koji su u okruženju Jeremića i Aleksića, čini mi se da postoji veoma malo mogućnosti da se pronađe zajednički jezik”, kaže Klačar.

Zašto do toga dolazi? Da li je razlog tome što je reč o opozicionim partijama ili su motivi povezani s liderskim sujetama? Bojan Klačar smatra da mu se čini da postoji puno ličnih elemenata koji se unose u te diskusije. Čak i u slučaju NS-a vrlo malo se može uočiti da ima razlika u politikama između Jeremića i Aleksića. „Drugi razlog je povezan sa činjenicom da je procena srpskih političara da oni pre biraju da budu lideri u manjim političkim organizacijama nego da budu deo većeg tima. Biti deo većeg tima znači praviti mnogo više kompromisa i imati poziciju koja nije liderska. To je preovlađujući modus u srpskoj opoziciji da svi žele da zadrže nekakvu vrstu kontrole unutar organizacije, pa makar ona i bila mala, nego da bude deo velikog tima koji bi možda bio u stanju da napravi i veće uspehe”, kaže Klačar.

Psihijatar i potpredsednica Narodne stranke Sanda Rašković Ivić ocenjuje da sve što se politički događa u Srbiji govori o tome da smo mi kao društvo još u pretpolitičkoj fazi. Za „Politiku” kaže da nemamo tu kulturu višestranačja i da prihvatimo drugačije mišljenje u stranci i da u njoj za stranačke funkcije postoji nadmetanje. „Problem je što svi misle da će se neko na nekome iživljavati kada pobedi u stranačkoj borbi. To je stvar koja se gradi godinama i na neki način se usvaja i vežba. Primetno je da sporo politički odrastamo i sazrevamo. Ne znam kako izgleda kod istočnoevropskih zemalja, ali mislim da je tamo gde je dugo bio jednopartijski sistem ta misaona konstalacija oko višestranačja i funkcionisanja u stranci zagađena. Za vreme druga Tita ko god je drugačije mislio politički je nestajao i mi smo prihvatili taj model umesto da smo ga prevazišli”, navodi Sanda Rašković Ivić.

U Srbiji ukupnu politiku određuju tri društvena fenomena – odnos Srbije prema EU, odnos Srbije prema Rusiji i odnos prema rešavanju kosovskometohijskog problema. Što su stranke jače unutar sebe i što su zatvorenije, to su i manje demokratične, a to se reflektuje i na čitavo društvo. Uprkos ovim podelama, poslednja događanja u delu opozicije krunski su dokaz koliko su partije u Srbiji nedemokratski ustrojene i u kolikoj meri je izražena narcisoidnost partijskih lidera koju stranku i stranačke saborce naprosto doživljavaju kao sredstvo za lične interese. Posle raskola, sve ove partije su na gubitku jer se u političkoj borbi iznosi stranački prljav veš kome se dodaju i prozivke po društvenim mrežama političkih saboraca pa je posle toga teško zamisliti da će poražena strana ostati u stranci nakon izborne skupštine. I uprkos euforiji pobednika, ne postoji politička harizma nijednog od lidera koji mogu brzo i efikasno da neutrališu negativni imidž koji u toj unutarpartijskoj borbi nastaje.

Negativna strana rascepa u opozicionoj stranci je i to što dolazi do turbulencija u čitavom tom delu partijske scene pa je stanje nekoliko meseci deluje haotično jer komunikacija nije na potrebnom nivou. Glavni, ali ne i jedini razlog je to što zbog podela u jednoj stranci dolazi do povećanja broja „lidera” na nivou cele opozicije i stvara se abnormalan broj aktera na političkoj sceni, što otežava dogovor, dok se događaji smenjuju na dnevnom nivou. Kad se podvuče crta, deluje da u opoziciji često soliraju i stranke koje su već stupile u neku kolonu, a da između dela partija skoro i da nema komunikacije, iako se svi zaklinju da je potreban makar minimum jedinstva.

„Političke stranke u Srbiji jednostavno nisu demokratične i tu nema velikih razlika između stranaka u vlasti i opoziciji. Politički život u strankama je uglavnom centralizovan i proces donošenja odluka je veoma sužen na lidera i njegovo okruženje. Veoma je malo internih procedura kojih se stranke drže, kao i demokratičnih izbora koji se sprovode ili su se sprovodili u srpskim političkim strankama”, ocenjuje Bojan Klačar i dodaje da se čini da za sada tome odoleva Zeleno-levi front, stranka koja je nastala na temelju pokreta „Ne davimo Beograd”.

Samo Koštunica i Dinkić preuzeli odgovornost za poraze

Da li smo i koliko sazreli za trideset i nešto godina, kada je došlo do prvog cepanja u Demokratskoj stranci Dragoljuba Mićunovića? Kosta Čavoški i grupa članova istupili su 1991. iz DS-a i osnivali Srpsku liberalnu stranku, čime je nesvesno pokrenut lanac raskida koji do danas nije zaustavljen. Bojan Klačar kaže da je politička evolucija u Srbiji više išla ka tome da nepoverenje koje se kod građana javilo prema političkim strankama, dovelo do toga da su političari počeli da se okreću ka manjim političkim organizacijama ili pokretima, što je rastočilo politički život. „Ono u čemu nema razlike između devedesetih godina i danas jesu dve stvari – sukobi u strankama završavaju se pravljenjem novih, i to što lideri veoma teško podnose odgovornost. Sem Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića, ne možemo da nađemo lidere koji su preuzimali odgovornost za svoje poteze. Dešava se da ostaju na čelu čak i posle tri, četiri ili pet neuspešnih izbora. To nije praksa u razvijenijim demokratijama jer odgovornost mora da postoji”, ističe Bojan Klačar.

Širenje raskolničkog „virusa”

Demokratska stranka jeste simbol ćelijske deobe za koji je veoma teško utvrditi koliko je stranačkih izdanaka dala dosad. Prva deoba desila se dok se još sušilo mastilo na osnivačkom dokumentu DS-a, kada su Nikola Milošević, Kosta Čavoški i grupa intelektualaca osnovali Srpsku liberalnu stranku, koja je bila zakleti protivnik izlaska na izbore sve do gašenja 2010. godine. Pamti se i prvo veliko cepanje 1992, kada je stvoren DSS, možda najveći protivnik DS-a.

„Naravno, i druge su se stranke cepale, mada u manjoj meri od DS-a. Današnji SNS nastao je cepanjem SRS-a. U tom smislu, u novoj fazi istorije demokratije u Srbiji postoji sada već utvrđeni folklorni običaj koji stranke vodi u proliferaciju. S obzirom na kratko trajanje obnovljene faze demokratije u Srbiji, od 1990. do danas, to i nije neko čudo. Umnožavanje stranaka učilo je Srbe da se nauče političkom mišljenju i da se suoče sa spektrom različitih političkih ideja. Problem nastaje 2012, kada se vlast promenila na izborima, DS otišao u opoziciju i krenuo da se sistematski razgrađuje i samodestruira. U tih desetak godina stvoreno je nekoliko stranaka: Tadićeva, Đilasova i Jeremićeva, a Jeremićeva će se najverovatnije ubrzo podeliti na dve”, kaže za naš list marketinški stručnjak Nebojša Krstić.

Virus DS se širi, ali Marksova teza o kvantitetu koji prerasta u kvalitet na primeru opozicije ne pokazuje se tačnom, ističe Krstić. „Da i ne pominjem desetine drugih stranaka, pokreta i grupa građana koje, srećom, nemaju veze sa DS-om, ali, nažalost, ni sa onim što bi trebalo da podrazumeva ideja stranke. Onaj ko kaže da u opoziciji danas ne postoji nijedna stranka, ne greši. Nijedna od registrovanih stranaka nema infrastrukturu, nema stranačku organizaciju, nema rad na terenu, nema obučene posmatrače, niti pokazuje bilo kakvu volju da se bavi ovim mukotrpnim radom, a sva njihova energija usmerena je na medije, na društvene mreže i ulične proteste za koje povod nije uopšte bitan. Svaki je potencijalno koristan jer svaki može doneti željeni incident koji će možda biti ’duh iz mašine’, snaga koja će stranačke lidere, kojih nekim čudom ima više nego stranaka, odvesti na vlast a da pre toga ne definišu stranačke programe i ideje. I to pre nego što odgovore na potrebe građana i, pogotovo, da ne oblatnjave čizme obilazeći Srbiju u potrazi za podrškom tih građana. Sva energija pomenutih ’lidera’ usmerena je u nešto što bi Srbi nazvali ’hleba bez motike’”, ističe bivši savetnik predsednika Tadića.

Naš sagovornik navodi da su američke sankcije Aleksandru Vulinu pokazale i da neki „lideri” ne bi imali ništa protiv da na vlast dođu kao Tito 1944. godine – na stranom tenku. „Sukob u Jeremićevoj stranci slikovito opisuje tragično stanje u kome je politička zloupotreba zločina u ’Ribnikaru’ dovela neke od političkih ličnosti koji su prednjačili u medijskom lešinarenju, do osećaja da su postali toliko popularni i jaki da zaslužuju da i u svojim strankama budu ’kalifi umesto kalifa’. U svemu ovome građani pomenutim čelnicima služe kao bezlična publika pred kojom ’lideri’ jedni druge varaju, izdaju, ’ubijaju’, a sebe krunišu. A sve to u rijalitiju koji nema nikakve veze s građanima i njihovim životnim potrebama”, zaključuje Nebojša Krstić.