Kobiljski: Toliko toga nije u redu

Srpski odbojkaš Dragan Kobiljski koji je 3. maja izgubio ćerku u masovnom ubistvu u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” na svom fejsbuk profilu podelio je post o gubitku, bolu, ali i nepravdi sa kojom se nose roditelji ubijene dece. On je naveo da roditelje ubijene dece zovu roditeljima „stradale” dece, ali je ukazao da njihova deca nisu stradala nesrećnim spletom okolnosti. „Naša deca su ubijena (streljana, likvidirana) sa vrlo jasnom namerom, planom i željom za fatalnim ishodom... Ništa se tu slučajno nije desilo... Slučajno su se samo neki spasli... I kako sada žive, dišu i uopšte postoje roditelji ubijene dece? Kakvo je detinjstvo i mladost braći i sestrama, kakva je starost bakama i dekama? Kakav je život ranjenih i kolike su traume preživelih”, upitao je Kobiljski.

On pita i koliko je tu svetova razoreno, prenosi Tanjug. „Može li se ovo popraviti? Ne može! Mogu li se deca vratiti? Ne mogu! A da li je važno ipak utvrditi odgovornosti u ovom zlodelu? Važno je! Važno je kako se nikad ovako nešto ne bi ponovilo”, poručio je Kobiljski.

On kaže i da niko nije sudija ni na ovom svetu, a ponajmanje na „onom” svetu i da niko ne pokušava to da bude. „Ali da zlo ne bi ostalo samo zlo, morala bi makar pouka iz ove tragedije da se ponese. Utvrđivanje odgovornosti i zakonska kazna ne predstavlja našu osudu. Ona predstavlja stav društva da su radnje koje su do zla dovele neprihvatljive i da je cilj njegovo uređenje”, napisao je on.

Kaže i da ni pokajanje ni oprost nemaju za posledicu oslobođenje od odgovornosti, niti bi sa tim trebalo da se meša. „Bog će prihvatiti iskreno pokajanje, naš oprost će značiti nastavak života bez besa i gneva, a podnošenje odgovornosti i izricanje kaznenih mera imaju cilj stvaranje i gajenje društveno prihvatljivih normi ponašanja. Mi još nismo stavljeni na iskušenje, niti je od nas neko tražio oprost, ni sa kim nismo zagrljeni plakali nad slikama ili telima naše ubijene dece – kažu neprijatno im je da gledaju... i uporno se trude da objasne kako je sve bilo u redu”, naveo je Koviljski i ukazao:

„Dete sa potpunim odsustvom empatije izlagano od strane roditelja sadržaju neprimerenom njegovom emocionalnom razvoju i obučavano u streljani – ne bi trebalo da je u redu. Detetu dostupno oružje u kući – ne bi trebalo da je u redu.

Oglušenje roditelja na savete o potrebnoj psihološkoj podršci i detaljnom ispitivanju deteta usled ’krize svesti’ – ne bi trebalo da je u redu, jer je za posledicu imalo zataškavanje slučaja deteta koje je zapravo trebalo da se leči.

Promena smene i odeljenja bez ijednog pisanog traga u vidu molbe/zahteva i odobrenja, gde će jasni razlozi za preduzimanje takvih mera biti navedeni i nadalje proceduralno praćeni – ne bi trebalo da je u redu, jer dokazuje odsustvo sistematičnog i organizovanog pristupa”, naveo je Kobiljski.

On dodaje i da plasiranje neistina o vršnjačkom nasilju i viktimizacija zločinca – „ne bi trebalo da je u redu, jer dovodi do stvaranja idola pogubnih za ovo društvo”. „Video-snimci i skrnavljenje identiteta žrtvi, njihovih porodica i potencijalnih žrtvi – ne bi trebalo da je u redu iz svih moralno-etičkih i bezbednosnih normi. Toliko toga nije u redu”, napisao je on.

Kaže i da „nepravda boli, izvrtanje činjenica boli, jeziva realnost boli, pokušaji izbegavanja odgovornosti bole, a mi”.

Kobiljski navodi i da roditelji treba da nastave da podnose komentare o zločinu, o pravnom postupku, o njima i njihovoj pobijenoj deci. „Da podnosimo javno dostupne video-snimke gde našu decu u crnim džakovima smeštaju u kamion, da imamo stalno pred očima foto-dokumentaciju naše streljane dece uporno uveravajući sebe da imaju spokojan izraz lica, da se utešno i sa zahvalnošću vraćamo poslednjim poljupcima i dodirima u Gradskoj kapeli gde smo makar imali prilike da ih poslednji put usnule vidimo... Da gutamo suze, suzbijamo krike, jer su nam ruke na pola ostale prazne... I da podnosimo svoju bol... I znamo mi da niko ’osim’ zločinca ’nije hteo’ loše, ali loše (ne)činjenje je imalo ključnu ulogu u ovoj nezapamćenoj tragediji. Podnošenje odgovornosti za izabrane postupke je minimum na koji društvo, koje želi bolje, ima pravo”, naveo je Kobiljski.