Tas na životnoj vagi

Novi Sad – U Srbiji se, prema najnovijim podacima, godišnje dogodi u proseku oko 1.300 samoubistava. Prema zvaničnim pokazateljima Međunarodne asocijacije za prevenciju samoubistva, u svetu se na 100.000 stanovnika godišnje beleži u proseku 16 samoubistava, u Evropi 13, u Srbiji 18, a na području AP Vojvodine 28,5, s tim što je u poslednje dve decenije u ovoj našoj pokrajini ova sumorna statistika registrovala i do čak oko 35 samoubistava u odnosu na pomenuti broj stanovnika.

Zato je sasvim razumljivo što je upravo u Novom Sadu pre 17 godina osnovan Centar za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva „Srce“, jedina takva humanitarna organizacija ne samo u Srbiji već i u širem okruženju. Teško je, međutim, razumeti što uprkos pozitivnim iskustvima u misiji ove organizacije još niko nije pošao stopama ovdašnjih entuzijasta koji u „Srcu“ volontiraju 365 dana u godini od 14 do 23 časa u pokušaju da bar razgovorom i odvraćanjem kroz telefonski kontakt (021/662–33–93) spasu mnoge živote koji su stigli „do dna“. Kontakt se može ostvariti i posredstvom Interneta, odnosno i-mejl adrese [email protected]. Koliko ih je spaseno nikada se, međutim, neće saznati, jer i za aktiviste „Srca“ sagovornici ostaju anonimni, izuzev ako oni sami žele da otkriju identitet.

Nedavno, povodom Svetskog dana prevencije samoubistva, „Srce“ je na ovu problematiku skrenulo pažnju na za sada jedinstven način kod nas. U saradnji sa nekoliko gradskih službi i Zavodom za izgradnju grada, na većem broju lokacija u Novom Sadu postavljene su info-oznake sa ciljem da ohrabre ljude u emotivnoj krizi i sa suicidnim namerama da, ipak, potraže pomoć.

Prilikom izbora lokacija, aktivisti su imali u vidu da to budu mesta gde su najčešće prisutni pripadnici rizičnih grupa (mladi i osobe koje boluju od teških bolesti), zatim ona mesta koja su najfrekventnija, poput centra grada i šetališta Dunavski kej, ili na kojima se često dešavaju samoubistva kao što je Varadinski most.

– Nažalost, ni posle toliko vremena, nemamo stalni izvor prihoda, a do finansijskih sredstava dolazimo isključivo zahvaljujući ljudima dobre volje – kaže za „Politiku“ aktivista Ivana Srdanov i dodaje:

– Trenutno je angažovano oko 40 volontera, koji dežuraju kraj telefona ili kompjutera. Mnogi od nas nisu na klasičan način školovani za ovu vrstu posla, već su edukaciju stekli samoinicijativno i obogatili je praksom i tako se osposobili za često veoma zahtevnu ulogu sagovornika osobe koja sebi želi da oduzme život ili je od te odluke deli samo korak. Svoj posao smatramo, zaista, veoma odgovornim. Ne smeta nam što tome posvećujemo svoje slobodno vreme, a najveća satisfakcija je kada steknete utisak da je, da tako kažem, dijalog počeo u „sumrak“, a završi se reakcijom sagovornika da mu je „svanulo“.

Naša sagovornica kaže da je ohrabrujuće što imaju sve više zahteva sagovornika za dijalog „licem u lice“, jer to znači da ne žele da sakriju svoju muku i ne ustručavaju se da je objasne otkrivajući svoj identitet. Međutim, za sada to nije moguće, jer je prostor u kojem radi „Srce“ površine svega 20 kvadratnih metara.

– Neophodna nam je daleko veća finansijska podrška, ali gde god se obraćamo od gradskih do pokrajinskih vlasti naš apel ostaje bez odjeka. Teško je, takođe, shvatiti da se za „Srce“ ne može obezbediti bar još jedan fiksni telefonski broj. Jer, razgovori ponekad traju dugo, a nema sumnje da za to vreme često još neko želi kontakt koji bi možda bio tas na vagi života. Mislim da ne tražimo mnogo, jer ono što je najvažnije, a to je naša volja i spremnost da pomognemo ljudima u nevolji ne dovodi se u pitanje – ističe Ivana Srdanov.

Slavoljub Živković