Тас на животној ваги

Нови Сад – У Србији се, према најновијим подацима, годишње догоди у просеку око 1.300 самоубистава. Према званичним показатељима Међународне асоцијације за превенцију самоубиства, у свету се на 100.000 становника годишње бележи у просеку 16 самоубистава, у Европи 13, у Србији 18, а на подручју АП Војводине 28,5, с тим што је у последње две деценије у овој нашој покрајини ова суморна статистика регистровала и до чак око 35 самоубистава у односу на поменути број становника.

Зато је сасвим разумљиво што је управо у Новом Саду пре 17 година основан Центар за пружање емотивне подршке особама у кризи и превенцију самоубиства „Срце“, једина таква хуманитарна организација не само у Србији већ и у ширем окружењу. Тешко је, међутим, разумети што упркос позитивним искуствима у мисији ове организације још нико није пошао стопама овдашњих ентузијаста који у „Срцу“ волонтирају 365 дана у години од 14 до 23 часа у покушају да бар разговором и одвраћањем кроз телефонски контакт (021/662–33–93) спасу многе животе који су стигли „до дна“. Контакт се може остварити и посредством Интернета, односно и-мејл адресе [email protected]. Колико их је спасено никада се, међутим, неће сазнати, јер и за активисте „Срца“ саговорници остају анонимни, изузев ако они сами желе да открију идентитет.

Недавно, поводом Светског дана превенције самоубиства, „Срце“ је на ову проблематику скренуло пажњу на за сада јединствен начин код нас. У сарадњи са неколико градских служби и Заводом за изградњу града, на већем броју локација у Новом Саду постављене су инфо-ознаке са циљем да охрабре људе у емотивној кризи и са суицидним намерама да, ипак, потраже помоћ.

Приликом избора локација, активисти су имали у виду да то буду места где су најчешће присутни припадници ризичних група (млади и особе које болују од тешких болести), затим она места која су најфреквентнија, попут центра града и шеталишта Дунавски кеј, или на којима се често дешавају самоубиства као што је Варадински мост.

– Нажалост, ни после толико времена, немамо стални извор прихода, а до финансијских средстава долазимо искључиво захваљујући људима добре воље – каже за „Политику“ активиста Ивана Срданов и додаје:

– Тренутно је ангажовано око 40 волонтера, који дежурају крај телефона или компјутера. Многи од нас нису на класичан начин школовани за ову врсту посла, већ су едукацију стекли самоиницијативно и обогатили је праксом и тако се оспособили за често веома захтевну улогу саговорника особе која себи жели да одузме живот или је од те одлуке дели само корак. Свој посао сматрамо, заиста, веома одговорним. Не смета нам што томе посвећујемо своје слободно време, а највећа сатисфакција је када стекнете утисак да је, да тако кажем, дијалог почео у „сумрак“, а заврши се реакцијом саговорника да му је „свануло“.

Наша саговорница каже да је охрабрујуће што имају све више захтева саговорника за дијалог „лицем у лице“, јер то значи да не желе да сакрију своју муку и не устручавају се да је објасне откривајући свој идентитет. Међутим, за сада то није могуће, јер је простор у којем ради „Срце“ површине свега 20 квадратних метара.

– Неопходна нам је далеко већа финансијска подршка, али где год се обраћамо од градских до покрајинских власти наш апел остаје без одјека. Тешко је, такође, схватити да се за „Срце“ не може обезбедити бар још један фиксни телефонски број. Јер, разговори понекад трају дуго, а нема сумње да за то време често још неко жели контакт који би можда био тас на ваги живота. Мислим да не тражимо много, јер оно што је најважније, а то је наша воља и спремност да помогнемо људима у невољи не доводи се у питање – истиче Ивана Срданов.

Славољуб Живковић