U ime svih nas – govori predsednik kućnog saveta!

„Predsednik sam kućnog saveta, to ne može biti svak, jer umreti za opštinu može samo div-junak”. Tako je pevao jedan od neumornih pregalaca za boljitak komšijske zajednice, ne ustežući se što nema muzičku pratnju, na početku višečasovnog krstarenja koje je predsednike kućnih saveta sa Savskog venca ponelo niz Savu i Dunav. Njegove kolege i koleginice pozdravile su tek ustoličenu himnu predsednika kućnih saveta, srećni što je najzad opevan njihov često nepriznat trud.

Dok su gosti slanim piticama otvarali apetit za pikantnije zalogaje, rok muzičarka Bo, takođe predsednica kućnog saveta, odsvirala je na akustičnoj gitari pesmu o ludom kapetanu i pošandrcaloj posadi. „Nemojte se plašiti, večeras smo u sigurnim rukama”, umirila je publiku.

Da je Bo ipak bila zlokoban prorok, gosti su pomislili kada je brod brzo počeo da se vrti u krug. Prevaren je bio i načelnik Lučke kapetanije, Ivan Jovanović, koji je u pola rečenice skočio ka upravljačkoj kabini, ali su ga organizatori krstarenja zaustavili i objasnili da je vrteška nasred reke deo programa.

Osim što se staraju za doterivanje ulaza, popravljanje instalacija i sređivanje đubrišta oko zgrade, neke predsednike kućnih saveta rad za opštu korist toliko zarazi da se upuštaju u dobrotvorne akcije po gradu. To su oni koji imaju sreće da su stanari voljni da sarađuju. Većina predsednika kućnih saveta mora da se nosi sa mrzovoljom komšija čak i kada im predlažu neophodne popravke.

– I 100 dinara im je previše da daju kako bismo skupili za krečenje cele zgrade. Ako uspete da pribavite dovoljnu sumu, prigovaraju da nije dobro okrečeno i sumnjičavo zapitkuju gde sam našla tako aljkave majstore. Šuškaju koliko smo strpali u svoj džep, mada se po našoj odeći vidi kakva smo mi „predsednička mafija” – priča Bo, koja se van scene odaziva na ime Bojana Bulatović, pokazujući kolege koje su i na ovaj svečani izlet došle u skromnoj odeći. – Čim dobijete bilo kakvu funkciju, makar ona bila više titula nego zvanje koja vam daje pravu moć, ljudi postanu podozrivi kao da ste zgrabili vlast.

Za tom vlašću, premda podozrivi, niko nije toliko zavidan da bi hteo da je preuzme. Svršivši najhitnije poslove u zgradi, Bulatovićeva je želela da abdicira na vrhuncu popularnosti, ali niko nije hteo da je odmeni i tako je ostalo do danas. Za razliku od nje, Anđelija Ivanović već 33 godine ne pokušava da nađe zamenu. Zadataka predsednika kućnog saveta se poduhvatila zato što je tada bila najmlađa u zgradi, suprotno današnjem klišeu da samo ljudi u godinama hoće da se opterete tom „dosadom”. Posle više od tri decenije, poslovi u zgradi i dalje iskrsavaju.

– Nisam se zamorila i ne osećam se kao da gubim vreme. Troškove popravki često moram da snosim sama. Sa svog telefona napravim i po 50 poziva mesečno i već me odlično znaju direktori raznih gradskih ustanova. Svadljivi su, ali sam uporna dok ne dobijem šta želim. Snizila sam cenu za vodu sa 1.401 dinar na 105 dinara po osobi – ponosno kaže Ivanovićeva, koja je jedinu podršku u zgradi izgubila kada joj je preminuo muž, dece nema, pa joj povremeno pomaže samo sestričina.

Potporu stanara je teško očekivati kada su oni često posvađani. Ivanovićeva to rešava tako što svakog pojedinačno uverava kako su obožavani među komšijama.

– Jedna žena mi priča: „Jao, kakva je ona” i saspe svašta, dok ja odgovaram: „Kako možeš tako, pa ona te obožava”. Onda isto ponovim ovoj drugoj komšinici kada ona počne da sipa vatru po prvoj i tako ih smirim – objašnjava ona.

Ako taj metod zakaže, komšijske razmirice stignu do predsednika opštine Savski venac. Dešava se da je i on prinuđen da se s tim uhvati u ukoštac, navodi Zorica Štulović, šef odseka za mesnu samoupravu u opštini Savski venac. Mada je još teže kada ljudi iz kućnih saveta dođu sa molbom da im pomognu u rešavanju stambenog pitanja, čemu u opštini ne mogu da izađu u susret.

Posle niza hitova jugoslovenskog rokenrola, atmosfera na brodu se otkravila tek kada su se sa zvučnika začuli narodnjaci. Uz Kebu su parovi već tražili mesto među stolovima za ples, saginjući se ka podu u zanosu. Mada to nije njoj draga muzika, Bo nije pokazivala da joj je opalo raspoloženje. Druženje sa ljudima raznih fela je cena socijalnog aktivizma, kakav priliči rokerskoj duši.

– Da živim u inostranstvu, možda bi i mene pratili telohranitelji kao Bono Voksa dok otpisujem dugove Africi i borim se za nezavisnost Tibeta – šali se ona. – Ovde sam predsednik kućnog saveta. Morate početi od sitnih koraka – navela je ona devizu koja nju vodi u složenim zadacima predsednika kućnog saveta.