Život se potpuno menja kada se dobije dijagnoza raka

Od raka dojke sam se razbolela pre osam i po godina. Sada imam 59 godina i želim da ohrabrim sve žene koje se trenutno leče od raka dojke, a naročito da skrenem pažnju zdravim ženama da redovno idu na preventivne preglede. Do četrdesete godine je to ultrazvučni pregled jednom godišnje, a posle redovna mamografija, najčešće na dve godine. Samopregled je važan i obavezan, ali nije dovoljan.

Moj susret sa rakom dojke je krenuo malo neuobičajeno, sa malo ređim simptomom na koji nisam obratila pažnju. Taj prvi simptom je bio oštar i jak bol u dojci, kao ubod nožem, koji se desio dva puta u razmaku od nekih 15-20 dana, možda i mesec dana. Nisam se obazirala na to misleći da su verovatno u pitanju hormonske promene, s obzirom na to da sam bila na pragu menopauze. Takođe, samo šest meseci pre toga bila sam na ultrazvučnom pregledu dojki i sve je bilo u redu. Nakon svega što se kasnije dešavalo saznala sam da sam bila u godinama kada je trebalo uraditi preventivni mamografski pregled koji bi verovatno pokazao ono što se na ultrazvuku u dobi od 50 godina ne vidi. A i doktorka kod koje sam radila ultrazvuk je ginekolog. Trebalo je da taj pregled obavim isključivo kod radiologa koji je specijalizovan za dojku.

Tek nakon dva meseca napipala sam promenu na dojci, što me je nateralo da se javim na pregled. Tada je bilo jasno da je situacija ozbiljna.

U to vreme nije bilo baš često da se prvo radi biopsija, tako da je prvo urađena operacija i tada je potvrđena dijagnoza raka dojke.

Najteži momenti su mi bili pre operacije, kada mi je, nakon visoko sumnjive mamografije, saopšteno da je najverovatnije u pitanju maligni tumor. Ni u snu nisam očekivala najgoru dijagnozu. Neopisiv strah je prvi osećaj koji je od tada stalno prisutan, ali to se svima dešava u takvoj situaciji. Osetila sam da mi nije dobro, kao da gubim tlo pod nogama, to je bio veliki šok za mene bio. Kroz glavu su mi se samo ređala pitanja šta će biti sa mojim životom, kako da saopštim porodici, hoću li da im upropastim živote, da li će biti bar malo nade za mene.

Operacije se nisam plašila, hemioterapije jesam. Strepela sam kako ću je podneti, kako ću se osećati kada ostanem bez kose... Još mnogo pitanja su me mučila.

Od saznanja da imam rak moj život je stao u jednoj minuti. Od tog momenta svi moji putevi će promeniti pravac. Doživela sam veliki emocionalni pad koji me je doveo do pucanja i trenutka kada sam nekontrolisanim vriskom nesvesno izbacila iz sebe svu muku, jad i strah. Usledio je mir, misli su mi se polako sabrale, osetila sam veliku snagu i volju da se borim. Kroz borbu sa rakom mnogo su mi pomogle molitve i česte posete crkvi gde sam nalazila mir i kroz veru u boga verovala u svoje ozdravljenje. Veliku podršku sam imala od porodice i najbližih prijatelja.

Ono što mi je posebno značilo je članstvo u Udruženju žena obolelih i lečenih od raka dojke „Budimo zajedno”. U holu Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, gde sam se lečila, videla sam žene u roze majicama, koje svakog prvog utorka u mesecu daju podršku i iskustvene savete ženama obolelim od raka dojke.

Od njih sam dobila sve potrebne savete, mnogo pozitivne energije, stekla nova predivna prijateljstva. Žene iz udruženja „Budimo zajedno” su primer da se može biti pozitivan pored svega šta nas je zadesilo, da se može živeti i bolje nego do tada. Kada se desi rak, zbunjeni smo, ništa ne znamo, šta dalje i kako. Lekari nemaju uvek vremena za sve detalje, zato su tu te divne žene koje nesebično pomažu.

Sada ja drugima pružam iskustvenu podršku i pomoć, i to je na neki način postala moja životna misija. Osim toga, sada sam i potpredsednik udruženja i administrator fejsbuk i instagram stranice udruženja. Vodim muzičku radionicu i radionicu rada na računaru. Sve zahteva dosta vremena, ali moj rad je od srca i volonterski. Cilj mi je da zajedno sa drugaricama iz udruženja pomognem drugim ženama koje su u procesu lečenja od raka dojke. Ta podrška je posebna i ne može se dobiti čak ni u porodici.

Rak mi je doneo i puno slobodnog vremena, jer sam sada u invalidskoj penziji. Počela sam da se bavim i sportom, dragon boat veslanjem koji se posebno preporučuje ženama koje su operisale rak dojke. Puno pešačim, volim planinarenje, putovanja i trudim se da što češće boravim u prirodi i na svežem vazduhu. Fizička aktivnost je jako bitna.

Nerviranje sam svela na najmanju moguću meru, jer se prilikom nerviranja stvaraju negativni biohemijski procesi u telu i njime se ništa ne postiže.

Moja poruka ženama koje u ovom trenutku prolaze nešto slično:

ako ste uplašene i psihički loše, slobodno plačite, ako poželite, vrištite na sav glas sve do olakšanja. A onda, hrabro ukoštac sa rakom. Realno, rak dojke donosi mnoge promene u životu, ali te promene mogu biti i lepe. Ne dozvolite da vam rak dojke oduzme motivaciju da ostvarite svoje snove.