Nekima je performans važniji od zakona

Dobro je što imamo pluralizam u parlamentu, ali preveliki je broj poslaničkih grupa i jako je težak rad pre svega u plenumu, gde je potrebno mnogo više razumevanja sa obe strane, kojeg nema, pa je, ako tako mogu da kažem, zajednička krivica što ne dižemo ugled, što smo i dalje institucija u koju građani imaju najmanje poverenja, kaže Elvira Kovač, potpredsednica Skupštine Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara, sumirajući godinu dana rada novog saziva.

U kolegijumu ste, ima li naznaka volje za bolje razumevanje?

Nedavno smo imali razgovor u kabinetu predsednika parlamenta, tamo nema kamera, mislim da se većina poslaničkih grupa trudi, pa smo se dogovorili, makar ugrubo, o radu. Međutim, ništa od toga. Uvek ima neko ko nema potpuno razumevanje. Kao da ne slušamo jedni druge, ubeđena sam da ni većina vladajuće koalicije ne zna šta da očekuje, što je veliki problem, a najveći problem je što ispolitizujemo i stvari koje ne bi trebalo.

U ovom sazivu predsedavajući najčešće izgovaraju rečenicu – „molim poslanike da ne viču i da sednu”...

Da. Jako je teško voditi sednicu dok vam sa obe strane dovikuju šta treba vi da radite, a pritom opozicioni poslanici očekuju da im ne upadate u reč. Na poslednjoj sednici ja sam dala prvu opomenu poslanici koja me je gledala u oči i rekla da će pričati o amandmanu, a onda pustila snimak koji nikakve veze s njim nema. Šta možete da očekujete u situaciji kada su neki tu da bi napravili neki performans, da bi poentirali, nikoga nije briga ni za dnevni red, ni za poslovnik...

Ali svi se pozivaju na poslovnik, koji nikada do sada nije bio toliko „povređen”...

Pa da. Zato što svi žele samo da poentiraju. Tačno vidite na pojedinim poslanicima, kad dođu, poruku – „Sad sam ušao u salu da pokažem da sam najpametniji, pa ću da vam pametujem.” Nije moj manir da vređam bilo koga, ali opozicioni poslanici neke stvari ne znaju ili nemaju dovoljno iskustva, važno im je samo da pričaju o onome što je njima bitno. Obično pozovem da smire emocije jer ih je previše i previše ljudi viče...

Pošto svi pričaju šta im padne na pamet, ali reklamiraju povredu poslovnika kad drugi to čine, da li se nekad razgovaralo na kolegijumu da makar ne viču i ne istrčavaju iz klupa s poslovnikom?

Na kolegijumu se u poslednje vreme uglavnom razgovaralo o dnevnom redu i nekim planovima, ali i tu opet svako ima svoje ideje. Nismo razgovarali o ponašanju poslanika, pretpostavljajući da svaki šef poslaničke grupe može da utiče na svoje poslanike da se smire. Ali u poslednje vreme, možda zbog umora i svih tih emocija, tolika je galama da je predsedavajućem teško da čuje govornika, što je vrlo neugodno. Imali smo sad 600 amandmana na zakone, 400 ih je bilo – „briše se”, a čak i poslanici koji su branili amandmane samo bi rekli da je zakon katastrofa, a sad ću svoja dva minuta da iskoristim da pričam šta god želim...

Takvo ponašanje je bilo najvidljivije na maratonskoj sednici o dva masovna ubistva koja su potresla Srbiju, od koje se očekivalo da doprinese spuštanju tenzija, ali ih je dodatno podiglo, kako ste je vi doživeli?

Retko koristim institut povrede poslovnika, a ovaj put sam to morala da uradim, kada je jedna opoziciona poslanica vikala, puna emocija, što kao majka razumem, ali preterala je kad je pomenula decu predsednika parlamenta. Šta god mislili jedni o drugima, to se ne radi, zato sam reagovala. Zamolila sam sve poslanike da prestanemo da aplaudiramo jer je izgledalo kao da je sednica posvećena tako bolnoj temi organizovana zato da bi se svi izvikali i da bi, kao neki navijači, aplaudirali, svako svojoj strani. Mi iz SVM-a nismo aplaudirali jer ne mislimo da je bilo šta bilo za aplauz. Mislim da sednica nije pomogla smirivanju tenzija, naprotiv, ko je gledao sa strane izgledalo je kao da smo u ringu, navijamo, vrištimo, aplaudiramo, potpuno neprimereno...

Pričalo se o „našoj” i „vašoj” deci, pa je ista opoziciona poslanica rekla kako su njena deca teško doživela ovu tragediju u „Ribnikaru”, a kad je Milenko Jovanov rekao da su i njegova deca isto reagovala i da su sva deca ista, dobacila mu je da nisu...

To je bilo jako čudno. Posle te sednice raspravljali smo o amandmanima na Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, a jedan opozicioni poslanik je stalno dobacivao – „šta je sa ministarskom i poslaničkom decom”, kao da su to neka drugačija deca. Ja imam jedno dete, koje je sve to teško podnelo, sva deca su bila šokirana, uplašena i zahvalna sam učiteljici i ljudima koji su s njima o tome razgovarali, ali moje dete je imalo potrebu da razgovara i sa nama o tome. Baš zato mislim da je bilo potpuno neprimereno što smo se konstantno bavili politikantstvom i pravili razliku. U skupštini sam sedmi mandat, imala sam kolege iz raznih stranaka, ali utisak je da nikada nije postojala ovakva podeljenost, da sad razmišljamo da li ćemo se jedni drugima javiti u hodniku. Za mene je šokantno da jedni drugima pominjemo decu, tolika je odbojnost, ne želim da koristim reči kao što je „mržnja”, ali svega ima u poslednje vreme.

Advokati roditelja ubijene dece su tražili obustavu rada Anketnog odbora i sad je prava hajka u pojedinim medijima pre svega na Vladimira Orlića, koji je, kako kažu, samoinicijativno ukinuo rad AO, šta vi milite o svemu tome?

Ovo nije prvi anketni odbor, bilo ih je u skupštini, a ja sam učestvovala u radu onog za nestale bebe i uvek su to bolne teme. Mi iz SVM-a nismo učestvovali u raspravi o anketnom odboru, ali smo rekli da ćemo učestvovati u radu i glasali smo za njegovo formiranje. Međutim, čim smo dobili pismo zastupnika roditelja, odmah smo rekli – ako je to njihova želja, onda naš predstavnik više neće učestvovati u radu. Nejasno je zašto opozicija toliko insistira da odbor radi. Sve poslaničke grupe vladajuće koalicije obavestile su predsednika parlamenta da više neće učestvovati u radu, a vi kažete zakazana je sednica, pa će možda doći. Ako roditelji to ne žele, onda nema potrebe da Anketni odbor radi.

Vi ste u skupštinskoj delegaciji u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, kako ona funkcioniše, ima li jedinstva ili, što se moglo čuti, neki međunarodnu scenu koriste za pritužbe na vlast?

Zavisi, ne može se generalizovati. Postoje neka individualna iskakanja, najviše na sednicama komiteta, ipak, kada je u pitanju Kosovo, nešto što je natpolitičko, držimo se zajedno. Dešava se, na primer, da određeni poslanici pošalju svoj govor nekim medijima, a da pritom oni tamo ništa nisu rekli. To se ranije nikada nije dešavalo, ali je u ovom sazivu bilo i toga.