Некима је перформанс важнији од закона

Добро је што имамо плурализам у парламенту, али превелики је број посланичких група и јако је тежак рад пре свега у пленуму, где је потребно много више разумевања са обе стране, којег нема, па је, ако тако могу да кажем, заједничка кривица што не дижемо углед, што смо и даље институција у коју грађани имају најмање поверења, каже Елвира Ковач, потпредседница Скупштине Србије и Савеза војвођанских Мађара, сумирајући годину дана рада новог сазива.

У колегијуму сте, има ли назнака воље за боље разумевање?

Недавно смо имали разговор у кабинету председника парламента, тамо нема камера, мислим да се већина посланичких група труди, па смо се договорили, макар угрубо, о раду. Међутим, ништа од тога. Увек има неко ко нема потпуно разумевање. Као да не слушамо једни друге, убеђена сам да ни већина владајуће коалиције не зна шта да очекује, што је велики проблем, а највећи проблем је што исполитизујемо и ствари које не би требало.

У овом сазиву председавајући најчешће изговарају реченицу – „молим посланике да не вичу и да седну”...

Да. Јако је тешко водити седницу док вам са обе стране довикују шта треба ви да радите, а притом опозициони посланици очекују да им не упадате у реч. На последњој седници ја сам дала прву опомену посланици која ме је гледала у очи и рекла да ће причати о амандману, а онда пустила снимак који никакве везе с њим нема. Шта можете да очекујете у ситуацији када су неки ту да би направили неки перформанс, да би поентирали, никога није брига ни за дневни ред, ни за пословник...

Али сви се позивају на пословник, који никада до сада није био толико „повређен”...

Па да. Зато што сви желе само да поентирају. Тачно видите на појединим посланицима, кад дођу, поруку – „Сад сам ушао у салу да покажем да сам најпаметнији, па ћу да вам паметујем.” Није мој манир да вређам било кога, али опозициони посланици неке ствари не знају или немају довољно искуства, важно им је само да причају о ономе што је њима битно. Обично позовем да смире емоције јер их је превише и превише људи виче...

Пошто сви причају шта им падне на памет, али рекламирају повреду пословника кад други то чине, да ли се некад разговарало на колегијуму да макар не вичу и не истрчавају из клупа с пословником?

На колегијуму се у последње време углавном разговарало о дневном реду и неким плановима, али и ту опет свако има своје идеје. Нисмо разговарали о понашању посланика, претпостављајући да сваки шеф посланичке групе може да утиче на своје посланике да се смире. Али у последње време, можда због умора и свих тих емоција, толика је галама да је председавајућем тешко да чује говорника, што је врло неугодно. Имали смо сад 600 амандмана на законе, 400 их је било – „брише се”, а чак и посланици који су бранили амандмане само би рекли да је закон катастрофа, а сад ћу своја два минута да искористим да причам шта год желим...

Такво понашање је било највидљивије на маратонској седници о два масовна убиства која су потресла Србију, од које се очекивало да допринесе спуштању тензија, али их је додатно подигло, како сте је ви доживели?

Ретко користим институт повреде пословника, а овај пут сам то морала да урадим, када је једна опозициона посланица викала, пуна емоција, што као мајка разумем, али претерала је кад је поменула децу председника парламента. Шта год мислили једни о другима, то се не ради, зато сам реаговала. Замолила сам све посланике да престанемо да аплаудирамо јер је изгледало као да је седница посвећена тако болној теми организована зато да би се сви извикали и да би, као неки навијачи, аплаудирали, свако својој страни. Ми из СВМ-а нисмо аплаудирали јер не мислимо да је било шта било за аплауз. Мислим да седница није помогла смиривању тензија, напротив, ко је гледао са стране изгледало је као да смо у рингу, навијамо, вриштимо, аплаудирамо, потпуно непримерено...

Причало се о „нашој” и „вашој” деци, па је иста опозициона посланица рекла како су њена деца тешко доживела ову трагедију у „Рибникару”, а кад је Миленко Јованов рекао да су и његова деца исто реаговала и да су сва деца иста, добацила му је да нису...

То је било јако чудно. После те седнице расправљали смо о амандманима на Закон о финансијској подршци породици са децом, а један опозициони посланик је стално добацивао – „шта је са министарском и посланичком децом”, као да су то нека другачија деца. Ја имам једно дете, које је све то тешко поднело, сва деца су била шокирана, уплашена и захвална сам учитељици и људима који су с њима о томе разговарали, али моје дете је имало потребу да разговара и са нама о томе. Баш зато мислим да је било потпуно непримерено што смо се константно бавили политикантством и правили разлику. У скупштини сам седми мандат, имала сам колеге из разних странака, али утисак је да никада није постојала оваква подељеност, да сад размишљамо да ли ћемо се једни другима јавити у ходнику. За мене је шокантно да једни другима помињемо децу, толика је одбојност, не желим да користим речи као што је „мржња”, али свега има у последње време.

Адвокати родитеља убијене деце су тражили обуставу рада Анкетног одбора и сад је права хајка у појединим медијима пре свега на Владимира Орлића, који је, како кажу, самоиницијативно укинуо рад АО, шта ви милите о свему томе?

Ово није први анкетни одбор, било их је у скупштини, а ја сам учествовала у раду оног за нестале бебе и увек су то болне теме. Ми из СВМ-а нисмо учествовали у расправи о анкетном одбору, али смо рекли да ћемо учествовати у раду и гласали смо за његово формирање. Међутим, чим смо добили писмо заступника родитеља, одмах смо рекли – ако је то њихова жеља, онда наш представник више неће учествовати у раду. Нејасно је зашто опозиција толико инсистира да одбор ради. Све посланичке групе владајуће коалиције обавестиле су председника парламента да више неће учествовати у раду, а ви кажете заказана је седница, па ће можда доћи. Ако родитељи то не желе, онда нема потребе да Анкетни одбор ради.

Ви сте у скупштинској делегацији у Парламентарној скупштини Савета Европе, како она функционише, има ли јединства или, што се могло чути, неки међународну сцену користе за притужбе на власт?

Зависи, не може се генерализовати. Постоје нека индивидуална искакања, највише на седницама комитета, ипак, када је у питању Косово, нешто што је натполитичко, држимо се заједно. Дешава се, на пример, да одређени посланици пошаљу свој говор неким медијима, а да притом они тамо ништа нису рекли. То се раније никада није дешавало, али је у овом сазиву било и тога.