Škola može da bude dosadna, ali ne sme da bude strašna

Milica i Petra su najbolje drugarice, idu u osmi razred i obuzete su razmišljanjem o novoj životnoj fazi u kojoj treba da izaberu gimnaziju. Milica živi sa ocem, a nedostaje joj mama, koja je otišla da bude uspešni umetnički fotograf u Švedskoj. Ona se plaši da će izgubiti i Petru, koja putuje sa porodicom na zimovanje, a zatim treba da se preseli u drugi grad. Jedna drugoj prepričavaju svoje prve ljubavi, probleme sa roditeljima, shvatajući da ma gde bile u budućnosti, ostaće povezane.

Ovo su zbivanja u novom romanu za mlade „Petra je stvarno otišla” Aleksandre Jovanović, u izdanju „Kreativnog centra”, uz ilustracije Jakše Lakićevića. Aleksandra Jovanović poznata nam je i kao uspešna dramaturškinja i autorka nagrađivanog romana „Crna ptica”, koji je dobio i priznanje „Politikinog Zabavnika” pre nekoliko godina.

Na pitanje o ovom osetljivom životnom dobu svojih heroina kaže:

– Sve te životne prekretnice: polazak u vrtić, prvi razred, srednju školu, upis na fakultet i osamostaljivanje, ključne su za ljudski razvoj. Mogu biti uzbudljive, ali vrlo često su izvor ogromnog stresa. Mada baš taj uzrast, te rane adolescencije, može da bude posebno osetljiv, zbog određenih paradoksa koji ga prate. Sa jedne strane, od vas se očekuje da revnosnije izvršavate svoje dužnosti, da li je to škola, ispomoć u kući, vanškolske aktivnosti… Stavlja se taj iznenadni pritisak na osobu koji govori: sad si odrasla i odgovorna za svoje postupke. Sa druge strane, nisu vam dozvoljene mnoge stvari: izlasci, romantične veze, raspoređivanje slobodnog vremena, pravo na grešku, dosadu, konzumaciju zabavnih sadržaja itd… Mislim da to može da bude izvor frustracije, nemoći i često besa i tuge. Kao da ste u nekom vakuumu, gde jako želite da budete slobodni, a opet svesni ste da ne biste znali šta sa svom tom slobodom – kaže naša sagovornica.

Njene junakinje imaju uzajamnu podršku i ljubav, kao i pažnju roditelja, iako jedna od njih pati zbog njihove razdvojenosti. Ali šta da čine deca koja je nemaju, koja su usamljena u tim godinama, a još su izložena i vršnjačkom nasilju... nameće se kao čest problem u stvarnosti.

– Nažalost ovaj scenario, nasilje i/ili zanemarivanje sa više strana, donosi jednu vrstu nevidljivosti i u tom slučaju neophodno je preuzeti odgovornost i osluškivati decu iz sopstvenih pozicija: roditelja, pedagoga, psihologa, medijskog radnika, radnika u zdravstvu i kulturi, spisak je ogroman. Ovo poteže pitanje kolektivne odgovornosti što nije uvek fer niti tačno, ali prvi zadatak svakako treba da bude zaštita deteta. Zatim uteha, pažnja, ljubav. Ono što je meni najtužnije a gotovo je svakodnevna pojava, jeste kad se rane iz detinjstva leče u odraslom dobu. To toliko utiče na kvalitet života i u redu, preživeće ljudi, ali porazno je znati da bar neke od tih rana nisu bile nužne, i ne, nikako nisu korisne – zapaža Aleksandra, dodajući da kada se govori o vršnjačkom nasilju, „uvek je to neki usamljeni slučaj, uvek ekstrem, incident, praćen senzacionalizmom, a sve ono što ne završi u medijima…nije se desilo”.

Očigledno je da će nam u budućnosti biti potrebne promene u samom školskom sistemu, a naša sagovornica te promene vidi ovako:

– Školski sistem, ili bolje da kažem, samu školu budućnosti, vidim kao mesto oslobođeno pre svega od nasilja (psihološkog, fizičkog, seksualnog), zatim i korupcije. Kao mesto gde se razvija kritičko mišljenje, podstiče autentično izražavanje, poštuje svaka vrsta različitosti, gde konačno postoji predmet „seksualno obrazovanje” na primer, gde se na svaki incident (a uvek će ih biti) reaguje savesno i empatično, jer kazna je uvek bila lakša od razumevanja. Školu vidim kao prostor siguran i za nastavnike, čiji će rad biti poštovan i plaćen u skladu sa onim što rade za društvo: podučavaju buduće naraštaje. Dakle, vidim je kao utopiju, ali neka. Škola može da bude dosadna, ali nikada ne sme da bude strašna.

Njen nagrađivani roman „Crna ptica” govori upravo o traumi gubitka roditelja, a u romanu „Petra je stvarno otišla” tema je razdvajanje najboljih drugarica. To su osetljive stvari, a ova mlada autorka smatra da je važno o njima govoriti zbog toga što su isuviše prisutne, pa objašnjava:

– Ako sad zatvorim oči, svet neće nestati. Biće tu, sa svim tužnim, jezivim, teškim i odvratnim stvarima, pa zašto onda da ne govorimo o njima? Skoro sam dobila divan savet: „Ako se zatvoriš za sva neprijatna iskustva, nećeš moći da vidiš i osetiš ona željena, prijatna.” Potiskivanje je, bar za mene, opcija koja ne dolazi u obzir. A loša je i za priču. Koliko priča ne bi ugledalo svetlost dana da su gurnute pod tepih? Koliko stvari ne bismo znali? I koliko bismo bili više uplašeni, više otuđeni? A taj period od par godina u životu mladih, traje kao večnost i toliko je buran, bar u doživljaju, da zaslužuje daleko više prostora nego što mu se pruža i ne samo u književnosti. Lično, važne su mi ove teme jer pamtim kako je bilo, gledam sada kako je drugima i osećam da me se tiče i maštam o tome kako može da bude u svetu gde mladi nisu ućutkivani, ignorisani i odbačeni kao „još uvek nepotpuni”.