Jadi na visokom nivou

Od našeg stalnog dopisnika
Njujork, septembra – Posetilac Njujorka ne može na njegovim ulicama da primeti krizu sveta iako ovaj megalopolis važi za „svetsku prestonicu”. Kao da se, poput mnogih zvaničnih glavnih gradova, odrodio od posrćućih provincija, pašljašti li šljašti, i svojim neodoljivostima privlači buljuke gostiju.

Sada je u jednom od špiceva sopstvene sezone – nagrtanja radoznalaca i okupljanja znalaca sa svih strana planete, pa se ne libi ni da im za noć u sobičku skromnog hotela na Menhetnu naplati 480 dolara. Hronični magnetizam mu je povećan i okolnostima koje odudaraju od njegovih čari – dramatičnim zbivanjima u finansijskom centru, Volstritu. Mnogi, češće nego ranije, dolaze da vide to čudo moći kako se „koprca” u svojoj nemoći, koju hroničari nazivaju najvećim sistemskim lomom posle velike ekonomske krize od pre sedamdesetak godina.

Ironična tezga

Sama ulica Volstrit, koja je ime „pozajmila” celom kvartu „magova kapitala”, predveče, po zatvaranju berze, deluje mirno, čak vrlo tiho, pogotovu za njujorške običaje. Zagledani u zgusnuto poređane impozantne poslovne solitere, njome u to doba mahom promiču pridošlice željne da makar posredno osete miris „lavine novca”, pa i da bi mogli da kažu kako su se obreli u epicentru stradanja na visokom nivou, padova pojedinih simbola globalne strahopoštovanosti…

U neposrednoj blizini čuvene berze, a opčinjeni svim tim impresivnostima uzleta i padova, prolaznici gotovo da nisu ni primećivali omanju tezgu čiji se vlasnik još nadao crkavici. Njegova ponuda izgledala prilično ironično: prodavao je literaturu za decu, a što je na tom mestu, usred stecišta giganata, delovalo kao podsmeh, kao isticanje repertoara bajki koje su se pokazale izdržljivijim od volstritskih…

Odviknut od takvih trauma, koje neki hroničari elite opisuju kao„kombinaciju finansijskog uragana, monsuna i ciklona”, Njujork je zabasao i u teškoće s prepoznavanjem – šta je stvarna a šta bajkovita pojava. Nije više dovoljna, kažu, bleštava i „kodirana” udešenost pa da se pretpostavi da je neko pripadnik visokog društva, jer možda je sada samo – bankrotirani bankar, otpušteni činovnik. „Ovo je kraj jedne ere”, preneo je Rojtersov reporter reči česte posetiteljke pompeznih okupljanja Melise Berklhamer.

Na Menhetnu nalazi se i institucija, takođe, globalnog dometa, u kojoj stalno, a ovih dana još više, vrve ispovesti koje svojom potresnošću, posredno, umanjuju grandioznost potresa na Volstritu. U Ujedinjenim nacijama, naime, sve „puca” pod bremenima s kojima u nju dolaze predstavnici 192 njene članice.

Svakojake muke stekle su se u njoj – prispećem delegacija na tekuće 63. godišnje zasedanje Generalne skupštine, a kojima će se od utorka pridružiti mnogi šefovi država i vlada. Gotovo svaka od njih došla je sa svedočanstvima stradanja sopstvenog naroda ili opravdanjima za svoju ulogu u košmarizaciji međunarodnih odnosa.

Jadi su pritom na još višem, realnom, nivou od volstritskog „krika do neba”. Upozorava se, ukratko, na: ugroženi teritorijalni i integritet milijardi ojađenih duša, egzoduse pred ratovima i prirodnim lomovima, agresije, secesije, terorizam, organizovani kriminal, kršenja ljudskih prava, obeznađujuće siromaštvo, zaoštravanje socijalnih i regionalnih razlika, oživljavanje trke u naoružavanju i duha hladnog rata, smanjivanje pomoći bogatih onemoćalim zemljama…

Drugi kao „drugo ja”

 „Stanje u svetu je žalosno, neoprostivo i sramno”, ocenio je u pristupnoj besedi novi predsednik Generalne skupštine Nikaragvanac Migel d’Eskoto Brokman. Naveo je pritom i jedan istrajni primer globalnog zastranjivanja: „Bilioni dolara odlaze na ratove i agresije, dok polovina čovečanstva grca u oskudici”.

U atmosferi pojačanih aktivnosti u 38-spratnici na Ist Riveru, uz jedinstveno izražavanje želje za poboljšanjem opšte situacije, oseća se i doza nesklada između diplomata u ovdašnjim stalnim misijama i njihovih pridošlih kolega. Kod pridošlica prevladava nada da će narednih dana podstaći međunarodno razumevanje i bar „nešto pokrenuti nabolje” za njihove nesrećne narode, dok „starosedeoci” podsećaju da su i za minimalne pomake potrebni maksimalan produženi angažman, animiranje mnogih (pretovarenih sopstvenim brigama) da se dovoljno zainteresuju za tvoj problem, druge vrste lobiranja, povoljan odnos snaga, a ponekad i ono što se zove „spuštanje durbina”…

Potresi koji se osećaju i u UN i na Volstritu prosto sve teraju na zaključak da „ovako više ne ide”, da su „neophodne bitne promene”. Ali, malo ko „ima vremena da se zaista bavi drugima”, bar ne u meri potrebnoj ugroženima. Kao da mestimično prevladava staro poimanje –„nevolje se uvek događaju samo drugima, ali ne i nama”. A iz globalnih ispovesti u UN i volstritskih uzdrmavanja s globalnim posledicama vidi se da su ti „drugi” – „drugo ja” velike većine nas, hronično ili povremeno sa statusom lokalnih nevoljnika, čije muke doista dostižu visoki nivo.