Јади на високом нивоу

Од нашег сталног дописника
Њујорк, септембра – Посетилац Њујорка не може на његовим улицама да примети кризу света иако овај мегалополис важи за „светску престоницу”. Као да се, попут многих званичних главних градова, одродио од посрћућих провинција, пашљашти ли шљашти, и својим неодољивостима привлачи буљуке гостију.

Сада је у једном од шпицева сопствене сезоне – нагртања радозналаца и окупљања зналаца са свих страна планете, па се не либи ни да им за ноћ у собичку скромног хотела на Менхетну наплати 480 долара. Хронични магнетизам му је повећан и околностима које одударају од његових чари – драматичним збивањима у финансијском центру, Волстриту. Многи, чешће него раније, долазе да виде то чудо моћи како се „копрца” у својој немоћи, коју хроничари називају највећим системским ломом после велике економске кризе од пре седамдесетак година.

Иронична тезга

Сама улица Волстрит, која је име „позајмила” целом кварту „магова капитала”, предвече, по затварању берзе, делује мирно, чак врло тихо, поготову за њујоршке обичаје. Загледани у згуснуто поређане импозантне пословне солитере, њоме у то доба махом промичу придошлице жељне да макар посредно осете мирис „лавине новца”, па и да би могли да кажу како су се обрели у епицентру страдања на високом нивоу, падова појединих симбола глобалне страхопоштованости…

У непосредној близини чувене берзе, а опчињени свим тим импресивностима узлета и падова, пролазници готово да нису ни примећивали омању тезгу чији се власник још надао цркавици. Његова понуда изгледала прилично иронично: продавао је литературу за децу, а што је на том месту, усред стецишта гиганата, деловало као подсмех, као истицање репертоара бајки које су се показале издржљивијим од волстритских…

Одвикнут од таквих траума, које неки хроничари елите описују као„комбинацију финансијског урагана, монсуна и циклона”, Њујорк је забасао и у тешкоће с препознавањем – шта је стварна а шта бајковита појава. Није више довољна, кажу, блештава и „кодирана” удешеност па да се претпостави да је неко припадник високог друштва, јер можда је сада само – банкротирани банкар, отпуштени чиновник. „Ово је крај једне ере”, пренео је Ројтерсов репортер речи честе посетитељке помпезних окупљања Мелисе Берклхамер.

На Менхетну налази се и институција, такође, глобалног домета, у којој стално, а ових дана још више, врве исповести које својом потресношћу, посредно, умањују грандиозност потреса на Волстриту. У Уједињеним нацијама, наиме, све „пуца” под бременима с којима у њу долазе представници 192 њене чланице.

Свакојаке муке стекле су се у њој – приспећем делегација на текуће 63. годишње заседање Генералне скупштине, а којима ће се од уторка придружити многи шефови држава и влада. Готово свака од њих дошла је са сведочанствима страдања сопственог народа или оправдањима за своју улогу у кошмаризацији међународних односа.

Јади су притом на још вишем, реалном, нивоу од волстритског „крика до неба”. Упозорава се, укратко, на: угрожени територијални и интегритет милијарди ојађених душа, егзодусе пред ратовима и природним ломовима, агресије, сецесије, тероризам, организовани криминал, кршења људских права, обезнађујуће сиромаштво, заоштравање социјалних и регионалних разлика, оживљавање трке у наоружавању и духа хладног рата, смањивање помоћи богатих онемоћалим земљама…

Други као „друго ја”

 „Стање у свету је жалосно, неопростиво и срамно”, оценио је у приступној беседи нови председник Генералне скупштине Никарагванац Мигел д’Еското Брокман. Навео је притом и један истрајни пример глобалног застрањивања: „Билиони долара одлазе на ратове и агресије, док половина човечанства грца у оскудици”.

У атмосфери појачаних активности у 38-спратници на Ист Риверу, уз јединствено изражавање жеље за побољшањем опште ситуације, осећа се и доза несклада између дипломата у овдашњим сталним мисијама и њихових придошлих колега. Код придошлица превладава нада да ће наредних дана подстаћи међународно разумевање и бар „нешто покренути набоље” за њихове несрећне народе, док „староседеоци” подсећају да су и за минималне помаке потребни максималан продужени ангажман, анимирање многих (претоварених сопственим бригама) да се довољно заинтересују за твој проблем, друге врсте лобирања, повољан однос снага, а понекад и оно што се зове „спуштање дурбина”…

Потреси који се осећају и у УН и на Волстриту просто све терају на закључак да „овако више не иде”, да су „неопходне битне промене”. Али, мало ко „има времена да се заиста бави другима”, бар не у мери потребној угроженима. Као да местимично превладава старо поимање –„невоље се увек догађају само другима, али не и нама”. А из глобалних исповести у УН и волстритских уздрмавања с глобалним последицама види се да су ти „други” – „друго ја” велике већине нас, хронично или повремено са статусом локалних невољника, чије муке доиста достижу високи ниво.