Svetu su potrebne korenite promene

Svako od nas je mnogo puta od običnih ljudi čuo pitanje: Kuda ide ovaj svet? Ma koliko zvučalo kao retoričko, ono je suštinsko. Odslikava preku potrebu za sveukupnim promenama na svetskoj političkoj i svakoj drugoj sceni s više podjednako značajnih i važnih. Balon je prepun, sklon pucanju. I ne samo to, već da će i institucije i organizacije koje su međunarodne biti to stvarno, a nikako podređene jednom gospodaru. Rat se vodi na istoku Evrope. Ukrajina je poligon na kojem se razara, gine, u kojem nestaju gradovi, nesreća je na sve strane. A najpovršnija analiza bi pokazala da jedna sila, vojna i nuklearna pre svega, tamo ratuje protiv velike grupe zemalja (među kojima i nuklearnim) pod šlemom NATO-a i uz neprikosnoveno zapovedništvo jedne zemlje, jedine supersile.

Ovih dana visoki zvaničnik za bezbednost predsednika te države gospodin Salivan reče kako više od pola dana utroši da za Ukrajinu obezbedi granate od 155 milimetara, jer ih vojnici na ukrajinskom tlu prosto „gutaju”. Kaže zvaničnik da je njegova zemlja potpisala ugovor s Bugarskom i Južnom Korejom da isporučuje takve granate Kijevu. I nikom ništa. To je normalno što jedna zemlja obezbeđuje od trećih ubitačna sredstva za više rušenja, više mrtvih.

Mir niko ne pominje. Na Zapadu je ta reč gotovo zabranjena. Naravno, niko ne opravdava državu koja je započela napad, ali se pritom ne smeju zaboraviti ni dva minska sporazuma, ni pripremana dugo podmukla taktika da se istočnom „partneru” stane nogom na vrat. Počelo je ukidanjem jezika, izbacivanjem iz Ustava, zabranom izjašnjavanja, zatvaranjem crkvi, a sve to, priznato je kasnije, da bi se pripremilo bojno polje – sukob u kojem zemlja udaljena više desetina hiljada kilometara i odvojena okeanom vodi sa svojim saveznicama rat na tuđoj teritoriji protiv svog neprijatelja – videli smo u seriji američkog reditelja Olivera Stouna od kada je i zbog čega ta istočna zemlja na tapetu te zapadne. Dovoljno bi bilo samo zastati na trenutak, sesti za sto, napraviti kompromis, ali predsednik zemlje koja je vojno bojište zabranio bilo kakve pregovore. Ugradio to i u zakon.

Reklo bi se da ovo nema veze sa nama. Ima, i te kako. Kad bi se situacija na istoku Evrope smirila, ili bar načinio neki tajm-aut, odahnuli bi EU, zapadni Balkan, naša zemlja, okruženje. Proteklih dana na crnu listu najveće svetske države stavljeno je kompletno rukovodstvo RS. Samo zato što brani izvorni Dejtonski sporazum. Pre toga, takva sankcija je izrečena direktoru BIA u Srbiji. Naklonjen je istočnoj zemlji, nije za sankcije i to ne krije. Onda njemu slede sankcije. Najveća svetska sila štancuje ih svakodnevno. Moć je u njenim rukama. I samo silom to postiže. Zato su promene svetskog poretka neophodne. Preko potrebne.

Ovih dana mediji i neki političari govore kako supersila i najveći zaštitnik Prištine zavodi sankcije. Sankcije? Njih uvek prati rečenica da je najveća svetska sila uz Kosovo i da želi da njeno čedo bude u UN i NATO. To se otvoreno saopštava Srbiji. Nema više rukavica, direktno, mora Srbija da prizna tzv. Kosovo. Ističu baš ti moćni koji ne daju da se menja svet da se deeskalacija mora izvesti na severu, ali to po njima samo znači – da izabrani gradonačelnici sa drugih mesta rade, iako su dobili po dvadesetak glasova i da se policija povuče iz objekata. Da se onda ide na izbore i da Srbi bezuslovno učestvuju.

Pa Srbi su izašli iz institucija jer deset godina nema ZSO, specijalci Rosu ulaze na sever suprotno svim sporazumima. ZSO sada niko ne pominje. A naši mediji „padaju na teme” kada neko iz kolektivnog Zapada i Kvinte uputi kritiku Kurtiju. I evropski pregovarač Lajčak reče, valjda mu se omaklo, da su izbori bili „nagazna mina”. Pa ko ih je postavio, ko ih je podržao, ko ih je proglasio legitimnim i legalnim, ko ih je podsticao? Kad su Srbi upozoravali, „kvintaši” su govorili da je reč o „demokratiji”. A sada, gle – „nagazna mina”. U Crnoj Gori isti taj kolektivni Zapad, Kvinta i glavna zemlja kažu da Srbi ne mogu u vladu. S njima neće da sarađuju. Srba u Crnoj Gori ima oko 30 odsto, ali zapadnjaci ne mare za to.

Zato se s pravom može reći da je na sceni frontalni hibridni napad na srpski narod na zapadnom Balkanu, na njegove institucije, organizacije, jer ono što su nam devedesetih radili nisu završili onako kako su očekivali. Zato pritiskaju žestoko, prete, štancuju sankcije, prave crne liste, svako ko voli ovu zemlju, svoju otadžbinu u opasnosti je da se na njima nađe. Zato su potrebne promene na svetskoj političkoj sceni. Bez močuga i svetskom žandarmu. I zato ohrabruje jačanje BRIKS-a.

Srbija mora s dužnom pažnjom da se odnosi prema ovoj organizaciji budućnosti. Da razmišlja dublje i dalje. Jer, s njim i već započetim promenama svetskog sistema, više neće ova planeta i narodi na njoj imati samo jednog policajca i gospodara. Ne sme se dozvoliti da Orvelova predviđanja postanu stvarnost.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac