Свету су потребне корените промене

Свако од нас је много пута од обичних људи чуо питање: Куда иде овај свет? Ма колико звучало као реторичко, оно је суштинско. Одсликава преку потребу за свеукупним променама на светској политичкој и свакој другој сцени с више подједнако значајних и важних. Балон је препун, склон пуцању. И не само то, већ да ће и институције и организације које су међународне бити то стварно, а никако подређене једном господару. Рат се води на истоку Европе. Украјина је полигон на којем се разара, гине, у којем нестају градови, несрећа је на све стране. А најповршнија анализа би показала да једна сила, војна и нуклеарна пре свега, тамо ратује против велике групе земаља (међу којима и нуклеарним) под шлемом НАТО-а и уз неприкосновено заповедништво једне земље, једине суперсиле.

Ових дана високи званичник за безбедност председника те државе господин Саливан рече како више од пола дана утроши да за Украјину обезбеди гранате од 155 милиметара, јер их војници на украјинском тлу просто „гутају”. Каже званичник да је његова земља потписала уговор с Бугарском и Јужном Корејом да испоручује такве гранате Кијеву. И ником ништа. То је нормално што једна земља обезбеђује од трећих убитачна средства за више рушења, више мртвих.

Мир нико не помиње. На Западу је та реч готово забрањена. Наравно, нико не оправдава државу која је започела напад, али се притом не смеју заборавити ни два минска споразума, ни припремана дуго подмукла тактика да се источном „партнеру” стане ногом на врат. Почело је укидањем језика, избацивањем из Устава, забраном изјашњавања, затварањем цркви, а све то, признато је касније, да би се припремило бојно поље – сукоб у којем земља удаљена више десетина хиљада километара и одвојена океаном води са својим савезницама рат на туђој територији против свог непријатеља – видели смо у серији америчког редитеља Оливера Стоуна од када је и због чега та источна земља на тапету те западне. Довољно би било само застати на тренутак, сести за сто, направити компромис, али председник земље која је војно бојиште забранио било какве преговоре. Уградио то и у закон.

Рекло би се да ово нема везе са нама. Има, и те како. Кад би се ситуација на истоку Европе смирила, или бар начинио неки тајм-аут, одахнули би ЕУ, западни Балкан, наша земља, окружење. Протеклих дана на црну листу највеће светске државе стављено је комплетно руководство РС. Само зато што брани изворни Дејтонски споразум. Пре тога, таква санкција је изречена директору БИА у Србији. Наклоњен је источној земљи, није за санкције и то не крије. Онда њему следе санкције. Највећа светска сила штанцује их свакодневно. Моћ је у њеним рукама. И само силом то постиже. Зато су промене светског поретка неопходне. Преко потребне.

Ових дана медији и неки политичари говоре како суперсила и највећи заштитник Приштине заводи санкције. Санкције? Њих увек прати реченица да је највећа светска сила уз Косово и да жели да њено чедо буде у УН и НАТО. То се отворено саопштава Србији. Нема више рукавица, директно, мора Србија да призна тзв. Косово. Истичу баш ти моћни који не дају да се мења свет да се деескалација мора извести на северу, али то по њима само значи – да изабрани градоначелници са других места раде, иако су добили по двадесетак гласова и да се полиција повуче из објеката. Да се онда иде на изборе и да Срби безусловно учествују.

Па Срби су изашли из институција јер десет година нема ЗСО, специјалци Росу улазе на север супротно свим споразумима. ЗСО сада нико не помиње. А наши медији „падају на теме” када неко из колективног Запада и Квинте упути критику Куртију. И европски преговарач Лајчак рече, ваљда му се омакло, да су избори били „нагазна мина”. Па ко их је поставио, ко их је подржао, ко их је прогласио легитимним и легалним, ко их је подстицао? Кад су Срби упозоравали, „квинташи” су говорили да је реч о „демократији”. А сада, гле – „нагазна мина”. У Црној Гори исти тај колективни Запад, Квинта и главна земља кажу да Срби не могу у владу. С њима неће да сарађују. Срба у Црној Гори има око 30 одсто, али западњаци не маре за то.

Зато се с правом може рећи да је на сцени фронтални хибридни напад на српски народ на западном Балкану, на његове институције, организације, јер оно што су нам деведесетих радили нису завршили онако како су очекивали. Зато притискају жестоко, прете, штанцују санкције, праве црне листе, свако ко воли ову земљу, своју отаџбину у опасности је да се на њима нађе. Зато су потребне промене на светској политичкој сцени. Без мочуга и светском жандарму. И зато охрабрује јачање БРИКС-а.

Србија мора с дужном пажњом да се односи према овој организацији будућности. Да размишља дубље и даље. Јер, с њим и већ започетим променама светског система, више неће ова планета и народи на њој имати само једног полицајца и господара. Не сме се дозволити да Орвелова предвиђања постану стварност.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац