Ima li prava i pravde u sudnicama

​Pravo i pravda nisu sinonimi i o tome se kroz brojne teorijske rasprave uči još kroz predmet Uvod u pravo na Pravnom fakultetu. Istini za volju, neophodno je da se što više približe, ali kroz istoriju u mnogim režimima donošeni su krajnje diskriminatorski zakoni koji jesu bili pravo, ali svakako nisu bili pravedni.

Da se razumemo, poimanje pravde je raznoliko širom sveta. Recimo, na našim prostorima je čak i danas prisutno shvatanje da je krvna osveta namirenje pravde. No, ne želeći da ulazim u teorijsku raspravu, pisaću o krajnje praktičnim stvarima, odnosno o onome što i sam vidim baveći se poslom advokata, posebno kada imam suđenja u tzv. manjim sredinama. Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac i veći centri, Bože moj, koliko toliko odolevaju uticaju sredine.

Međutim, što je sredina manja, tako su i suđenja komplikovanija, odnosno sama činjenica da se u manjim sredinama sve zna i da gotovo svako svakog poznaje od starta pravi ozbiljan problem da se postupak vodi na normalan način. Možda bi baš zbog toga trebalo razmisliti da se sudije šalju na službovanje kao nekada, pa da recimo sudija iz Sombora bude poslat da sudi u Rašku, sudija iz Leskovca u Zaječar… Možda bi se tako uticaj sredine smanjio, jer užasno je veliki problem kada sudiju u njegovom mestu poznaju svi, od piljara na pijaci, konobara u kafani, preko načelnika lokalne policije sa kojim pije kafu, tužioca i svih ostalih sa kojima je odrastao. Kako u toj situaciji da donese odluku koja će se protiviti interesima njegovih poznanika, a da se ne zameri? Teorijski, piše da je sudija nezavisan i samostalan, no to je tako samo u teoriji. U praksi, sudija nije nezavisan od okruženja u kom živi, jer ne postoji ništa gore kada te sredina odbaci, a mnogi, baš da se to ne bi dogodilo, pribegavaju u donošenju odluka kompromisima koje krucijalno utiču na tok postupka, pa na kraju i na samu presudu. Posebno se to ogleda u osnovnim sudovima, gde sudija pilatovski donese odluku koja je sama po sebi suluda, svestan da će tako nešto pasti u drugostepenom postupku pred Apelacijom, ali on se nije zamerio sredini u koji živi, a opet i ako mu presuda bude oborena reći će – evo, vidite, nije do mene, viša instanca je oborila.

Logično, vraćajući se na početak teksta i na osnovno pitanje možemo dati zaključak da se zaista u praksi dešava da neretko u sudnicama nema ni prava, ni pravde. Odnosno, da se baš zbog uticaja sredine i pravo i pravda siluju kako se sudija ne bi zamerio lokalnom okruženju.

Svakako, postaviće sada mnogi pitanje – ko to pritiska sudove? Odmah će ići drvlje i kamenje po lokalnim političarima. Istini za volju, bude i toga, ali, iznenadiće se mnogi, u vrlo malom procentu. Ključni pritisak na pravosuđe u manjim sredinama svojim uticajem uglavnom vrše privrednici, od kojih suštinski zavisi život čitavog mesta, jer je gro stanovništva kod njih zaposlen. Svakako i neko blizak sudiji. Recimo, sudijin brat, ćerka, sin, bračni partner. Pored njih, bez dileme, ozbiljan uticaj imaju lokalni policijski službenici koji iz ličnih poriva hoće nekog ko je uhapšen da do kraja zgaze, pa onda preko tužilaštva, a na kraju i samog suda, nemilice gaze okrivljenog dok ga ne upropaste slanjem na izdržavanje kazne koju objektivno možda nije u toj meri ili čak uopšte zaslužio. Kada se svi oni bratski udruže za lokalnim političkim funkcionerima, pa tu još kao ispomoć priskoči i neki lokalni kabadahija od koga čitavo mesto zazire, čik probaj u takvim okolnostima da sudiš po pravu i pravdi. A toga, nažalost, da budemo krajnje iskreni, uvek je bilo i uvek će biti. U takvim okolnostima imati pravedan postupak gotovo je nemoguće, a to mi advokati najbolje osetimo na sopstvenoj koži.

Narodni poslanik