Има ли права и правде у судницама

​Право и правда нису синоними и о томе се кроз бројне теоријске расправе учи још кроз предмет Увод у право на Правном факултету. Истини за вољу, неопходно је да се што више приближе, али кроз историју у многим режимима доношени су крајње дискриминаторски закони који јесу били право, али свакако нису били праведни.

Да се разумемо, поимање правде је разнолико широм света. Рецимо, на нашим просторима је чак и данас присутно схватање да је крвна освета намирење правде. Но, не желећи да улазим у теоријску расправу, писаћу о крајње практичним стварима, односно о ономе што и сам видим бавећи се послом адвоката, посебно када имам суђења у тзв. мањим срединама. Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац и већи центри, Боже мој, колико толико одолевају утицају средине.

Међутим, што је средина мања, тако су и суђења компликованија, односно сама чињеница да се у мањим срединама све зна и да готово свако сваког познаје од старта прави озбиљан проблем да се поступак води на нормалан начин. Можда би баш због тога требало размислити да се судије шаљу на службовање као некада, па да рецимо судија из Сомбора буде послат да суди у Рашку, судија из Лесковца у Зајечар… Можда би се тако утицај средине смањио, јер ужасно је велики проблем када судију у његовом месту познају сви, од пиљара на пијаци, конобара у кафани, преко начелника локалне полиције са којим пије кафу, тужиоца и свих осталих са којима је одрастао. Како у тој ситуацији да донесе одлуку која ће се противити интересима његових познаника, а да се не замери? Теоријски, пише да је судија независан и самосталан, но то је тако само у теорији. У пракси, судија није независан од окружења у ком живи, јер не постоји ништа горе када те средина одбаци, а многи, баш да се то не би догодило, прибегавају у доношењу одлука компромисима које круцијално утичу на ток поступка, па на крају и на саму пресуду. Посебно се то огледа у основним судовима, где судија пилатовски донесе одлуку која је сама по себи сулуда, свестан да ће тако нешто пасти у другостепеном поступку пред Апелацијом, али он се није замерио средини у који живи, а опет и ако му пресуда буде оборена рећи ће – ево, видите, није до мене, виша инстанца је оборила.

Логично, враћајући се на почетак текста и на основно питање можемо дати закључак да се заиста у пракси дешава да неретко у судницама нема ни права, ни правде. Односно, да се баш због утицаја средине и право и правда силују како се судија не би замерио локалном окружењу.

Свакако, поставиће сада многи питање – ко то притиска судове? Одмах ће ићи дрвље и камење по локалним политичарима. Истини за вољу, буде и тога, али, изненадиће се многи, у врло малом проценту. Кључни притисак на правосуђе у мањим срединама својим утицајем углавном врше привредници, од којих суштински зависи живот читавог места, јер је гро становништва код њих запослен. Свакако и неко близак судији. Рецимо, судијин брат, ћерка, син, брачни партнер. Поред њих, без дилеме, озбиљан утицај имају локални полицијски службеници који из личних порива хоће неког ко је ухапшен да до краја згазе, па онда преко тужилаштва, а на крају и самог суда, немилице газе окривљеног док га не упропасте слањем на издржавање казне коју објективно можда није у тој мери или чак уопште заслужио. Када се сви они братски удруже за локалним политичким функционерима, па ту још као испомоћ прискочи и неки локални кабадахија од кога читаво место зазире, чик пробај у таквим околностима да судиш по праву и правди. А тога, нажалост, да будемо крајње искрени, увек је било и увек ће бити. У таквим околностима имати праведан поступак готово је немогуће, а то ми адвокати најбоље осетимо на сопственој кожи.

Народни посланик