Gde su kupači iz Malog Pariza

Tekst u pod naslovom „Red štrudle, red muzike – aktuelno leto u Srbiji”, novinarke Mirjane Nikić, objavljen 6. avgusta u „Magazinu” lista „Politika”, podstakao me na večno pitanje: Zašto više nije tako brojno posećena obala Save moga Šapca?

Skoro mi je pisao prijatelj iz Vašingtona, stari Šapčanin, i između ostalog mi beleži: „Jovane, toliko sam mator da se sećam Mačvine plaže kod uliva Kamička u Savu. Tamo smo se i mi kupali, bile su i drvene kabine ofarbane belom bojom. Dasina Knežić je te iste kabine prebacio na Klenačku stranu i tamo je bilo lepo za kupanje. Bio je i astal za stoni tenis, igrao je sin Vlade Radovanovića, klinac, i svi su čekali da igramo Dule Bojin i ja. Kupače od Mačvine plaže i agencije prevozio je dereglijom Aca Veselinović, sin Dušana pekara iz Kamenjaka, pekara između mene i Mile. Cena 10 dinara u jednom pravcu, nazad – plaćeno. Bilo je dosta posetilaca, a kupanje na Majmunskoj adi preko puta Agencije bilo je pravo uživanje... Video sam u tamošnjim novinama sliku i tekst o plaži na Starom Gradu, kažu ima prosečno pedesetak kupača dnevno. Neverovatno, gde se hladi taj narod na ovim nenormalnim vrućinama?”

Nije reč samo o tome da je „najlepše bilo u naše vreme” ili o povratku u mladost. Danas naši kupači idu u Sremsku Mitrovicu, na plažu „Brioni”. Šta je razlog odustajanja Šapčana od toga da svoje vreme poklone lepotici Savi, da li nije više čista, da li ne uspeva nikako da primi pesak, da li nešto „nedostaje” da bi postala atraktivno mesto za odmor našim sugrađanima? Krenula je nakon promena i popravka šabačke tvrđave, gde je 1521. bio i Sulejman Veličanstveni. Stalo se „na pola puta”. Ranije je problem pravila kasarna na Savi. Nakon bombardovanja ni nje više nema. Imamo reku, imamo tradiciju leta na Savi, da li je razlog i odlazak Šapčana na more? Možda je ranije malo sugrađana okusilo slanu vodu, zbog novca?

Sve su to nedoumice za mene na koje bi neki ekspert iz oblasti društvenih nauka mogao da da odgovor. I da možda pronađe način kako da (ponovo) oživimo „kraljicu” reku, uz kralja Dunav, koji privlači mnogo više posetilaca svom kraljevstvu, kao i „Brioni” u Sremskoj Mitrovici. U odgovoru Šapčaninu u Americi spomenuo sam, pored ostalog, mekike sa „Briona” u našem susedstvu. Samo 150 dinara, nas trojica podelismo – i siti.

Odmah mi posla poruku:

„Poštovani Jovane, i pored svega što ste mi napisali, mene najviše uzbudiše mekike. Tetka Caja, Tufetova majka u čijoj sam kućici na Savi dugo vremena držao svoj čamac, bila je majstor za mekike. Zamislite kad se vrnete gladni s celodnevnog kupanja, a pred vama mekike. Uh, što su bile dobre, još ih osećam u ustima...”

Ne mora da bude život kao pored Sene, ili pak Dunava, ali voleo bih da simbioza turizma, kulture i ljubavi pobedi i ponovo neke druge Barbare inspirišu pesnike da ostave večni trag o našem poznatom, lepom i razvijenom gradu. Nek živi Mali Pariz.

Jovan Rukavina
Šabac