Где су купачи из Малог Париза

Текст у под насловом „Ред штрудле, ред музике – актуелно лето у Србији”, новинарке Мирјане Никић, објављен 6. августа у „Магазину” листа „Политика”, подстакао ме на вечно питање: Зашто више није тако бројно посећена обала Саве мога Шапца?

Скоро ми је писао пријатељ из Вашингтона, стари Шапчанин, и између осталог ми бележи: „Јоване, толико сам матор да се сећам Мачвине плаже код улива Камичка у Саву. Тамо смо се и ми купали, биле су и дрвене кабине офарбане белом бојом. Дасина Кнежић је те исте кабине пребацио на Кленачку страну и тамо је било лепо за купање. Био је и астал за стони тенис, играо је син Владе Радовановића, клинац, и сви су чекали да играмо Дуле Бојин и ја. Купаче од Мачвине плаже и агенције превозио је дереглијом Аца Веселиновић, син Душана пекара из Камењака, пекара између мене и Миле. Цена 10 динара у једном правцу, назад – плаћено. Било је доста посетилаца, а купање на Мајмунској ади преко пута Агенције било је право уживање... Видео сам у тамошњим новинама слику и текст о плажи на Старом Граду, кажу има просечно педесетак купача дневно. Невероватно, где се хлади тај народ на овим ненормалним врућинама?”

Није реч само о томе да је „најлепше било у наше време” или о повратку у младост. Данас наши купачи иду у Сремску Митровицу, на плажу „Бриони”. Шта је разлог одустајања Шапчана од тога да своје време поклоне лепотици Сави, да ли није више чиста, да ли не успева никако да прими песак, да ли нешто „недостаје” да би постала атрактивно место за одмор нашим суграђанима? Кренула је након промена и поправка шабачке тврђаве, где је 1521. био и Сулејман Величанствени. Стало се „на пола пута”. Раније је проблем правила касарна на Сави. Након бомбардовања ни ње више нема. Имамо реку, имамо традицију лета на Сави, да ли је разлог и одлазак Шапчана на море? Можда је раније мало суграђана окусило слану воду, због новца?

Све су то недоумице за мене на које би неки експерт из области друштвених наука могао да да одговор. И да можда пронађе начин како да (поново) оживимо „краљицу” реку, уз краља Дунав, који привлачи много више посетилаца свом краљевству, као и „Бриони” у Сремској Митровици. У одговору Шапчанину у Америци споменуо сам, поред осталог, мекике са „Бриона” у нашем суседству. Само 150 динара, нас тројица поделисмо – и сити.

Одмах ми посла поруку:

„Поштовани Јоване, и поред свега што сте ми написали, мене највише узбудише мекике. Тетка Цаја, Туфетова мајка у чијој сам кућици на Сави дуго времена држао свој чамац, била је мајстор за мекике. Замислите кад се врнете гладни с целодневног купања, а пред вама мекике. Ух, што су биле добре, још их осећам у устима...”

Не мора да буде живот као поред Сене, или пак Дунава, али волео бих да симбиоза туризма, културе и љубави победи и поново неке друге Барбаре инспиришу песнике да оставе вечни траг о нашем познатом, лепом и развијеном граду. Нек живи Мали Париз.

Јован Рукавина
Шабац