Srbi su dobri samo kada beže – zašto pravoslavno groblje uznemirava bogate Arape

Istorijski inženjering. Samo tim rečima se može opisati nastojanje Bošnjaka da uzrok sukoba u toj zemlji kao i sve ono što je proisteklo iz potpisivanja Dejtonskog sporazuma, prekomponuju i prilagode svojim nacionalnim interesima.  U tom procesu nema mestu istini, sramota ne postoji, važan je samo cilj. Rezultat toga vidljiv je već sada, ali krenimo redom.

Slika prva

Na prostoru bivše zajedničke države, Jajce je bilo poznato kao mesto gde je  rođena avnojevska Jugoslavija. Muzej je obnovljen, postavka veoma korektna. Bez zamerke. Osoblje je ljubazno, spremno da odgovori na svako pitanje.

Ali, kada posetioci izađu i krenu šetnjom kroz Jajce, u glavnoj ulici će ih sačekati spomenik nastradalim Bošnjacima u proteklom ratu. Nizovi imena poginulih u borbama, iznad kojih je uklesano objašnjenje namenjeno posetiocima sa strane. A, ono kaže da je na Bosnu i Hercegovinu 1992. godine izvršena agresija i da je nad Bošnjacima počinjen genocid.  

Gorak ukus i bes. U Jajcu su uoči rata Srbi činili između četvrtine i trećine stanovništva. Oni su maja 1992. godine proterani, srpska crkva je srušena. U tome Bošnjaci, ni danas ne vide ništa sporno.

Ali, kada su snage Vojske Republike Srpske u oktobru iste godine zauzele taj grad, to je bila agresija. Čudna neka logika. Kada beže Srbi tu nema ništa sporno. Kada beže muslimani ( u to vreme su se i sami tako zvali) to je agresija. Tezu o genocidu bolje da preskočimo. To je osetljiva tema.    

Slika druga

Srbi su u Bugojnu 1991. godine činili trećinu stanovništva. Danas u tom gradu i okolini živi tek nešto više od dva posto Srba. Za njih tamo više nema mesta. Ako nisu naučili ništa iz ustaških pokolja u maju i avgustu 1941. godine, valjda je nakon ovog rata sve postalo jasno. Ako neko još ima neku dilemu u vezi sa time, podsetiće ga ratna zastava muslimanskih snaga iz vremena rata. Naime, na ulazu u  Čipuljiće, koji su šire poznati kao mesto odakle potiču Vučići, kojima pripada  i predsednik Srbije, vijori se zastava Armije Bosne i Hercegovine. Tako se zove i ulica koja vodi u Čipuljiće. Čemu to nije jasno, jer su na prostru Bugojna ratovali Muslimani i Hrvati. Kome smetaju preostala dva procenta Srba pa moraju da sa ratnim zastavama obeležavaju teritoriju. Možda je to poruka upravo predsedniku Srbije, čijeg dedu su ubile ustaše.  

Inače, možemo samo da zamislimo kakvu bi histeriju u Sarajevu izazvale zastave sa obeležjem Vojske Republike Srpske.

Slika treća

Mesto Tarčin nalazi se između Konjica i Hadžića. Kod Srba je poznato po logoru u koji su zatvarani od 1992. do januara 1996. godine. Mnogi od njih su nastradali zbog loših uslova u bivšem silosu, neki su poginuli dok su kopali rovove na prvoj liniji fronta a neki su i javno pogubljeni.    

Danas u okolini Tarčina niču zatvorena naselja za bogate Arape. Izolovani su luksuznim kompleksima, prija im klima. Ali, da bi došli do svojih vila, kada se isključe sa autoputa, moraju da prođu pored pravoslavnog groblja. A to im smeta. Toliko, da su uz ogradu groblja zasadili tuje koje su sakrile tragove da su tu nekada živeli Srbi. Mada, možda ih uznemirava krst kao simbol hrišćanstva.

Manje od kilometra dalje, starom magistralom prema Ivan sedlu, u Vrbanji se muslimansko groblje nalazi odmah pored puta. To nikome ne smeta. Nema tuja.