Olako poigravanje jezikom

Povodom konkursa sajta „Mala biblioteka” iz Londona za biranje najlepše (najbolje) nove srpske reči, koji ovih dana dobija veliki medijski prostor, može se postaviti pitanje šta se krije iza toga i koji su zaista doprinosi srpskom jeziku. Nema sumnje u dobre namere ove akcije, iza koje stoji i Fond prestolonaslednika Aleksandra za kulturu i obrazovanje, makar to bilo samo još jedno upozorenje na veliku anglizaciju i urušavanje srpskog duhovnog bića.

Ali, sama ideja da pojedinci iz naroda „izmišljaju” nove srpske reči, koje će tobož zameniti neke engleske i još obogatiti jezik, čudna je i teško da vodi u namerenom pravcu. Njeni pokretači kažu: izmisli, izmaštaj, stvori, doseti se... Postani „idejni tvorac”. Ne tako davno, pa i dan danas, smejali smo se Hrvatima zbog njihovog nasilnog inžinjeringa i izmišljanja novih reči, ne bi li se što više udaljili od istorijskog i baznog srpskog. „Zrakoplovno vrtirepilo” za helikopter, „krugotok” za kružni tok, „dimodojavnik” za detektor dima, „izazor” za retrovizor, samo su neke „inovice” u jeziku, čijom čistoćom će se baviti i veće od „11 mudraca”.

Zar je potrebno da se jedan prebogati i raskošni srpski jezik, takav i pre i posle Vuka, na sličan način „brani od tuđica”? To što neki anglizmi invaziono ulaze u naš govor posledica je našeg nemara i odnosa prema sopstvenom jezičkom bogatstvu poslednjih decenija. Od čisto tehničke anglo-leksike, dopustili smo da nam se čitave generacije više posvećuju konverzacionom „englišu” i uče ga više nego što izučavaju i koriste mogućnosti sopstvenog jezika. Ako je fond srpskih reči zaposlenih u medijima tek oko 200, a akademaca oko 600 i ako se u obrazovnom sistemu više uči strani nego domaći jezik, ne čudi što od svrsishodno tako potrebnih tuđica svakom autentičnom jeziku (koje prirodno obogaćuju, a ne kvare!) dolazi do korovljenja, kolonizacije i preumljenja jezikom.

Moj deda, učesnik Velikog rata, posle dve godine provedene na lečenju u Francuskoj, zajedno s ostalim preživelima „doneo” je i neke tuđice u svoj zavičaj. Upotreba reči „kvartir” umesto konak, stan, noćenje... ili „fruštuk” umesto doručak nastala je spontano, iz dubinskog i kolektivnog životnog procesa. I nije ugušila izvorne domaće. Otvorenost socijalističke Jugoslavije prema kulturnim trendovima Zapada, umesto domaćeg „sa Bogom” (preinačeno u „zbogom!”) donela je masovno „ćao”. Ili, umesto „u redu”, kraće američko „okej”. I to je u sve ubrzanijem tempu stiglo dotle da smo danas okupirani nepotrebnim „anglizmima”, koji su mogli da ostanu u upotrebi i samo kao homonimski drugi, tj. da se umesto naše adekvatne reči koriste samo tamo gde je svrsishodno.

Namera pomenutog konkursa da se problem reši pukim izmišljanjem „protiv-reči”, može biti gubljenje vremena i medveđa usluga. U bogatoj i jezički raskošnoj novijoj srpskoj poeziji postoji nebrojeno mnogo neologizama i „domaštica”, koji i ostaju tamo – u pesničkom simboličkom jeziku, izvan praktične primene. U navedenim predlozima ima dosta takvih domišljaja (nebomis, prelepotica...). Kad bi se zaronilo u baštinu srpskog jezika, ne bi se za preterano razmišljanje o nečemu, umesto anglicizma „overtink” predlagalo „preduševljavanje”, već, recimo, „nutrenje” (duboko misaono i unutrašnje bavljenje) itd.

Među predlozima postoje i takvi koji nemaju nikakvu bar logičku asocijativnost s onim što opojmljuju. Recimo: „sandavrške”. Došlo je na um ženi koja je sređivala dečju sobu i govorila: pokupite vaše sandavrške. Ima i olakog i neadekvatnog korišćenja asocijativnosti. Tako se za „kopi-pejst”, koji je čisti tehnički pojam za umnožavanje i preuzimanje originala (i za zloupotrebu!) predlaže nova reč „resaviti”. Ako se ovde pošlo od „resavske škole”, koja je i sama izvitoperenje za duhovnu školu prepisivanja i čuvanja starih crkvenih knjiga i dokumenata, osnovanu od strane despota Stefana Lazarevića u manastiru Manasija, apsurd je očigledan.

Ako iza ovog konkursa s bogatim novčanim nagradama stoji samo nečije rodoljublje ili čak politička želja, a ne i neki sposobni lingvista, „glas naroda” koji ne poznaje dovoljno svoje korene može biti i nebulozno „kalemljenje grožđa na vrbu”. Ako srpska dijaspora hoće na pravi način da doprinese „ozdravljenju” našeg jezika, bolje bi bilo da podrži rad Odbora za standardizaciju srpskog jezika i Savet za zaštitu srpskog jezika i ćirilice, u kojima vredno rade najstručniji srpski lingvisti, a čije utemeljene predloge matica skoro da i ne sprovodi u delo. Za anglizaciju i nemar u prevođenju sami smo kao država i narod krivi.

O tom kopanju jame samom sebi, još je veliki Njegoš po pitanju Slovena u svojim pismima raskošnog i prebogatog jezika govorio: „Ja se nikad domisliti ni načuditi ne mogu, otkud Slavjanima ovo sjajno ime kojijem se nazivaju, ako nijesu oni sami ono ime kojijem su poznati u svijetu pretvorili, tj. od schiavi prozvali se Slavi ili Slaveni (slave (eng.) – rob, prim. M. L.).” A sa lečenja u Napulju i ovo: „Pune su mi uši mlakavila i tuđinstva, pa se bojim nehotice da se ne prelijem u tuđem kalupu.”

Miša Lazar,
pisac, član Srpske duhovne akademije, Beograd