Олако поигравање језиком

Поводом конкурса сајта „Мала библиотека” из Лондона за бирање најлепше (најбоље) нове српске речи, који ових дана добија велики медијски простор, може се поставити питање шта се крије иза тога и који су заиста доприноси српском језику. Нема сумње у добре намере ове акције, иза које стоји и Фонд престолонаследника Александра за културу и образовање, макар то било само још једно упозорење на велику англизацију и урушавање српског духовног бића.

Али, сама идеја да појединци из народа „измишљају” нове српске речи, које ће тобож заменити неке енглеске и још обогатити језик, чудна је и тешко да води у намереном правцу. Њени покретачи кажу: измисли, измаштај, створи, досети се... Постани „идејни творац”. Не тако давно, па и дан данас, смејали смо се Хрватима због њиховог насилног инжињеринга и измишљања нових речи, не би ли се што више удаљили од историјског и базног српског. „Зракопловно вртирепило” за хеликоптер, „круготок” за кружни ток, „димодојавник” за детектор дима, „изазор” за ретровизор, само су неке „иновице” у језику, чијом чистоћом ће се бавити и веће од „11 мудраца”.

Зар је потребно да се један пребогати и раскошни српски језик, такав и пре и после Вука, на сличан начин „брани од туђица”? То што неки англизми инвазионо улазе у наш говор последица је нашег немара и односа према сопственом језичком богатству последњих деценија. Од чисто техничке англо-лексике, допустили смо да нам се читаве генерације више посвећују конверзационом „енглишу” и уче га више него што изучавају и користе могућности сопственог језика. Ако је фонд српских речи запослених у медијима тек око 200, а академаца око 600 и ако се у образовном систему више учи страни него домаћи језик, не чуди што од сврсисходно тако потребних туђица сваком аутентичном језику (које природно обогаћују, а не кваре!) долази до коровљења, колонизације и преумљења језиком.

Мој деда, учесник Великог рата, после две године проведене на лечењу у Француској, заједно с осталим преживелима „донео” је и неке туђице у свој завичај. Употреба речи „квартир” уместо конак, стан, ноћење... или „фруштук” уместо доручак настала је спонтано, из дубинског и колективног животног процеса. И није угушила изворне домаће. Отвореност социјалистичке Југославије према културним трендовима Запада, уместо домаћег „са Богом” (преиначено у „збогом!”) донела је масовно „ћао”. Или, уместо „у реду”, краће америчко „океј”. И то је у све убрзанијем темпу стигло дотле да смо данас окупирани непотребним „англизмима”, који су могли да остану у употреби и само као хомонимски други, тј. да се уместо наше адекватне речи користе само тамо где је сврсисходно.

Намера поменутог конкурса да се проблем реши пуким измишљањем „против-речи”, може бити губљење времена и медвеђа услуга. У богатој и језички раскошној новијој српској поезији постоји небројено много неологизама и „домаштица”, који и остају тамо – у песничком симболичком језику, изван практичне примене. У наведеним предлозима има доста таквих домишљаја (небомис, прелепотица...). Кад би се заронило у баштину српског језика, не би се за претерано размишљање о нечему, уместо англицизма „овертинк” предлагало „предушевљавање”, већ, рецимо, „нутрење” (дубоко мисаоно и унутрашње бављење) итд.

Међу предлозима постоје и такви који немају никакву бар логичку асоцијативност с оним што опојмљују. Рецимо: „сандавршке”. Дошло је на ум жени која је сређивала дечју собу и говорила: покупите ваше сандавршке. Има и олаког и неадекватног коришћења асоцијативности. Тако се за „копи-пејст”, који је чисти технички појам за умножавање и преузимање оригинала (и за злоупотребу!) предлаже нова реч „ресавити”. Ако се овде пошло од „ресавске школе”, која је и сама извитоперење за духовну школу преписивања и чувања старих црквених књига и докумената, основану од стране деспота Стефана Лазаревића у манастиру Манасија, апсурд је очигледан.

Ако иза овог конкурса с богатим новчаним наградама стоји само нечије родољубље или чак политичка жеља, а не и неки способни лингвиста, „глас народа” који не познаје довољно своје корене може бити и небулозно „калемљење грожђа на врбу”. Ако српска дијаспора хоће на прави начин да допринесе „оздрављењу” нашег језика, боље би било да подржи рад Одбора за стандардизацију српског језика и Савет за заштиту српског језика и ћирилице, у којима вредно раде најстручнији српски лингвисти, а чије утемељене предлоге матица скоро да и не спроводи у дело. За англизацију и немар у превођењу сами смо као држава и народ криви.

О том копању јаме самом себи, још је велики Његош по питању Словена у својим писмима раскошног и пребогатог језика говорио: „Ја се никад домислити ни начудити не могу, откуд Славјанима ово сјајно име којијем се називају, ако нијесу они сами оно име којијем су познати у свијету претворили, тј. од schiavi прозвали се Слави или Славени (slave (енг.) – роб, прим. М. Л.).” А са лечења у Напуљу и ово: „Пуне су ми уши млакавила и туђинства, па се бојим нехотице да се не прелијем у туђем калупу.”

Миша Лазар,
писац, члан Српске духовне академије, Београд