Otkupom zemlje protiv uništavanja prirode

Spor Emira Kusturice i žitelja sela iz užičkog kraja, nastao oko početka primene vladine uredbe o proširenju parka prirode Mokra Gora, ustalasao je javnost. Malo kome je u „mokrogorskom” podizanju prašine palo na pamet da pokuša da, po njihovim rečima „ugroženim” žiteljima Kremana i okolnih užičkih sela pojasni o čemu je s pravne tačke gledišta reč, i diplomatski izgladi nesporazum. Svetska praksa u pravnom uređenju ove oblasti varira, ali svima je zajednička rigorozna primena zakona u svrhu zaštite životne sredine.

U Velikoj Britaniji, nacionalni parkovi su oblik zaštićenog dela teritorije. Zaštićeni su zbog svog krajolika i mogućnosti za rekreaciju, kao i kulturnog nasleđa. Svake godine ih posećuju milioni posetilaca, a pošto zauzimaju 10 odsto površine Engleske i Velsa, oni su i dom za mnoge lokalne zajednice koje se suočavaju sa izazovima stanovanja, promene klime i zaštite divljeg života.

Iako u svom nazivu imaju pridev „nacionalni”, parkovi ove vrste nisu u vlasništvu države. Centralna vlada obezbeđuje sredstva za njihovo izdržavanje, ali ne upravlja njima. Iako u ovoj zemlji postoje nacionalni parkovi u javnom vlasništvu, većina parkova je u privatnoj svojini.

Osim nacionalnih parkova, u ovoj zemlji postoje i „predeli izuzetne lepote”, posebno u Škotskoj, koji se uglavnom finansiraju iz specijalnih fondova. „Predeli izuzetne lepote” se prostiru na oko milion hektara i takođe su većinski u privatnom vlasništvu, a mnogi od njih nisu otvoreni za posete. Zbog lepote krajolika, oni imaju isti stepen važnosti kao i nacionalni parkovi, a razlika je u tome što u nacionalnim parkovima postoje uprave koje imaju na raspolaganju moć da štite i poboljšavaju park.

I u jednom i u drugom obliku zaštićene teritorije, zakon zabranjuje izgradnju. Na državnom nivou rade se procene koliko to ekonomski ugrožava pogođene pojedince i lokalne zajednice u cilju nadoknade štete.

S druge strane, u SAD je praksa da država otkupi deo teritorije koji je proglašen za nacionalni park. Takav vid zaštite se pokazao kao najefikasniji u borbi protiv uništavanja prirode. Na mestu kupca uglavnom se pojavljuje Kongres koji obezbeđuje glavninu sredstava, dok ostatak novca prilažu najimućniji građani, poput Džona Rokfelera Juniora koji je 1930. priložio 1.650.000 dolara za vraćanje ugroženog dela nacionalnog parka „Josemit” u državne ruke, čime je sprečena dalja seča šume na tom prostoru.

Slično Britancima, i SAD sprovode vrlo restriktivnu politiku u nacionalnim parkovima. Tako je prošle godine Federalni sud odbacio plan Bušove administracije koji je predviđao povećanje broja terenskih vozila u „Jeloustounu”, kao arbitraran, kapriciozan i protivan zakonu. Za vreme mandata predsednika Niksona i Kartera postavljena su stroga ograničenja u ovoj oblasti, dalje razrađena za vreme Klintonove administracije.

Privatna inicijativa u zaštiti prirode prisutna je širom sveta. Specijalizovane humanitarne organizacije i milijarderi poput Teda Tarnera i Džordža Soroša, industrijalac Lučano Beneton, te glumci Šeron Stoun i Kristofer Lambert, ne štede novac za kupovinu netaknute prirode od amazonske prašume i predela u Patagoniji preko Filipina do afričke divljine. Mnogi od njih nameravaju da poklone svoje vlasništvo državi, ali zaštita prirode putem stvaranja nacionalnih parkova ponekad ugrožava život lokalnih zajednica koje su primorane da se isele van njihovih granica.