Užasna stvarnost stvorena naukom

Tročasovnog trajanja, sa ponavljajućim scenama, beskonačnim dijalozima, povremeno zamornom atmosferom i utiskom da nam je pred očima višedelna, produkcijski vrhunski upakovana televizijska serija o liku, životu i delu istinite ličnosti – tako bi se nekako mogao opisati fim „Openhajmer” u režiji Kristofera Nolana, glavni adut „Universal Picturesa” u predstojećoj trci za Oskara.

 Da li bi do ove liberalno-demokratsko holivudske „rehabilitacije” vrhunskog naučnika, američkog ( i svetskog) briljantnog fizičara i „oca” atomske bombe, žrtve čuvenog Makartijevog „lova na komunističke veštice” – koja i nije baš slučajno usledila odmah posle prošlogodišnje zvanične i potpune Openhajmerove rehabilitacije od strane ministarke energetike iz Bajdenovog kabineta (gotovo šest decenija od njegove smrti) – upravo sada došlo da nije već otpočela kampanja za predstojeće izbore u SAD? Nekako nisam u to sigurna, ali nije ni važno, Robert Openhajmer je zaslužio celovečernji igrani biografski film baš kao što je to zaslužilo i njegovo prometejsko „igranje sa vatrom”. I Openhajmer je kao i Prometej dao ljudima „vatru” i bio suđen i bio kažnjen, s tim što se njegova kazna nije odnosila na smrtonosnu upotrebu ploda njegove nauke, već na bliskost s američkim komunistima i moguće odavanje tajni, do tog trenutka velikim američkim saveznicima – Sovjetskom Savezu...

 Sve to postoji u Nolanovom biografskom trileru u kojem je najupečatljivija i možda najlepša scena upravo ona kada, posle bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, Openhajmer drži govor da proslavi pobedu u ratu, a zapravo preovladava gotovo nadrealna i uznemiravajuća atmosfera približavanja unutrašnjim previranjima govornika. Nemirna i uzburkana Openhajmerova unutrašnjost koja svedoči o tome da on ne zna da li da slavi ili da tuguje nad slikama pepela japanskih gradova i masovnog ubistva naroda i da zapravo dovodi u pitanje pojam američkog trijumfa. I upravo te scene prikaza unutrašnje borbe oca atomske bombe, posle suočavanja sa posledicama svojih akcija i dela, ostaju kao najupečatljiviji elementi Nolanovog filma. Šteta što upravo to ne čini njegovu glavnu okosnicu, tada bi bio znatno bolji.

Nolanov „Openhajmer” ostaje kao blokbasterovsko-holivudski film koji se pridržava unapred određenih pravila od početka do kraja, ne nudi ništa sveže ili inovativno i nije zapravo bitno ko ga potpisuje kao reditelj, jer ga je mogao režirati bilo ko od slavnijih holivudsko-rediteljskih zanatlija. Razvoj likova suštinski izostaje, nedostaju dubine pa i uzbuđenja, stiče se utisak da ceo film služi instant veličanju protagoniste. Pristup reditelja je u potpunosti zasnovan na tipičnim TV serijama, a kontinuirana i neprestana upotreba muzike ne ostavlja prostor za potrebnu tišinu i kontemplaciju nad otvorenim moralnim dilemama vezanim za užasnu stvarnost stvorenom naukom. Čini se da je Nolan više zainteresovan da povlađuje trenutnim trendovima i umesto da se udubljuje u unutrašnji svet svog glavnog junaka, on težište konstrukcije filma pomera u kontekst komunizma (Sovjetskog Saveza) sa aluzijama na (političku) zabrinutost zbog mogućeg nuklearnog rata sa Rusijom u svetlu ovih aktuelnih događaja...

 Nolanove ambicije, iako plošne, bile su velike i on ih je nekako i ostvario zahvaljujući naučnom i ličnom životu samog Roberta Openhajmera kojim se filmski bavio, naročito zahvaljujući učešću velikog broja sjajnih (i slavnih) glumaca. Pre svega mislim na Irca Kilijana Marfija (jedna od njegovih prvih važnijih uloga bila je u Paskaljevićevom filmu „Kako je Hari postao drvo”), koji je svojim glumačkim umećem čak postigao i veliku fizičku sličnost sa Openhajmerom, a onda i na glumačku igru Meta Dejmona (kao generala Grouvsa, direktora atomskog projekta „Menhetn” u Los Alamosu) i Roberta Daunija juniora (kao Luisa Strausa, kontroverznog osnivača Američkog komiteta za atomsku energiju).

 I svi oni koji su učestvovali u postizanju željene vizuelne etetike Nolanovog „Openhajmera” zaslužuju pohvalu. Postignuta je ta slika i duh jednog nemirnog vremena, ali i miljea američke akademske i naučne zajednice. I slikom i rečima postignut je i američki patriotizam, bez toga su američki filmovi nezamislivi. S tim što u „Openhajmeru” patiotizam dobija i dodatnu konotaciju – sumnju. Openhajmer je posle svega što je za Ameriku učinio na tajnom suđenju morao svoj patriotizam da dokazuje. I dokazao ga je, ali je ta sumnja nad njim lebdela i posle njegove smrti, sve do njegove prošlogodišnje totalne rehabilitacije i sve do ovog filma, koji ipak vredi gledati u bioskopu, na velikom platnu...