Kako se „kuva rat”

Krenula sam nedavno s mužem Poljakom na put duž poljske istočne granice s Ukrajinom i Belorusijom. U tim delovima Poljske živi mnogo pravoslavnog življa, ali me je ipak prijatno iznenadio broj pravoslavnih hramova s prepoznatljivim lukovičastim krovovima. Najbrojnije manjine su Ukrajinci i Belorusi, ali ima i Rusa, Jermena, Grka, mada neznatan broj.

Nije mi namera da ovog puta pišem o lepoti i istoriji ovog kraja, već o tome kako se „kuva mržnja” i „loncima” koji su narodu strani. Narod bi, kao svaki drugi, da živi svoj život, brine o svojoj porodici i njenom pristojnom životu.

Slušamo već danima reči poljskog premijera kako Rusija ima nameru da napadne celu Evropu i kako je Ukrajina brani. Ta konstatacija već je došla i do nas, ali nije stigla retorika poljskih medija.

Tako, na primer, novinarka pita:

„Mislite li da će se sprečiti da ti divljaci (Rusi) uđu u našu zemlju?”

To nije pitanje upućeno na nekoj lokalnoj stanici nekom predsedniku mesne zajednice. Postavljeno je na jednoj od glavnih radio-stanica ministru odbrane Poljske.

„Nema nikakve šanse, odbranićemo našu zemlju.”

„Nećemo dozvoliti imperijalističkoj Rusiji da nas ikada više pokori.”

„Mi smo apsolutno spremni da u trenutku odgovorimo i na agresiju Belorusije.”

„Izdvojili smo milijarde evra za odbranu naše otadžbine.” (A pritom se, recimo, mesecima čeka na pregled kod lekara specijaliste.)

I tako sve u tom tonu i stilu...

Na spomenicima zbog stradanja za vreme Drugog svetskog rata nigde više ne piše od koga su stradali. Da ne uvrede Nemce. A slave se dani pobede nad Rusima.

Nije mi bila nepoznata mržnja većine Poljaka prema Rusima, ali me uvek iznenade retorika i laži koje se izgovore i pitam se kako neko u to uopšte može da veruje. No, u vreme današnje opšte površnosti, postaje sve lakše trovati i lagati narod.

Uz granicu s Ukrajinom nismo primetili ništa neobično, ali zato na granici s Belorusijom stvari izgledaju ovako: Drumovima krstare vojna vozila i kamioni puni mladića ranih dvadesetih godina. Na svakom kilometru policijske „marice”, koje, kako su nam meštani objasnili, prevoze Ukrajince do centara za izbeglice, dok ostale migrante vraćaju i srećni su ako ih ne prebiju. Plave oči prolaze, crne ne. Usput zaustavljaju kola i otvaraju prtljažnike, proveravaju prevoze li migrante.

Sve u svemu – veoma neprijatna, ratnohuškaška atmosfera koja remeti nekadašnji normalan život meštana.

Bilo smo gosti pravoslavne Poljakinje. Ta prijatna tiha žena objasnila nam je da sasvim normalno žive s Belorusima i da nikada nikakvog problema nije bilo. Da ne gledaju televiziju, kako kaže, ne bi ni znali da postoji neki problem.

Nama sa Balkana je to veoma poznato, zar ne?

Sve vreme, gledajući one mladiće u vojnim kamionima, pitala sam se kada će političari, ratni huškači, staviti svoje sinove u prve redove. Dokle će narod verovati tim lažima koje počesto vređaju prosečnu inteligenciju? Hoće li jednom to oružje okrenuti na stvarne neprijatelje i prestati da budu njihovo topovsko meso?

Mnogo pitanja, nigde odgovora. Moja sreća je što je moj muž, ako ne jedini, a ono jedan od malobrojnih Poljaka rusofila. Drugačije se ova kampanja ludila i mržnje ovde ne bi mogla izdržati.

Zorana Durković