Kако се „кува рат”

Кренула сам недавно с мужем Пољаком на пут дуж пољске источне границе с Украјином и Белорусијом. У тим деловима Пољске живи много православног живља, али ме је ипак пријатно изненадио број православних храмова с препознатљивим луковичастим крововима. Најбројније мањине су Украјинци и Белоруси, али има и Руса, Јермена, Грка, мада незнатан број.

Није ми намера да овог пута пишем о лепоти и историји овог краја, већ о томе како се „кува мржња” и „лонцима” који су народу страни. Народ би, као сваки други, да живи свој живот, брине о својој породици и њеном пристојном животу.

Слушамо већ данима речи пољског премијера како Русија има намеру да нападне целу Европу и како је Украјина брани. Та констатација већ је дошла и до нас, али није стигла реторика пољских медија.

Тако, на пример, новинарка пита:

„Мислите ли да ће се спречити да ти дивљаци (Руси) уђу у нашу земљу?”

То није питање упућено на некој локалној станици неком председнику месне заједнице. Постављено је на једној од главних радио-станица министру одбране Пољске.

„Нема никакве шансе, одбранићемо нашу земљу.”

„Нећемо дозволити империјалистичкој Русији да нас икада више покори.”

„Ми смо апсолутно спремни да у тренутку одговоримо и на агресију Белорусије.”

„Издвојили смо милијарде евра за одбрану наше отаџбине.” (А притом се, рецимо, месецима чека на преглед код лекара специјалисте.)

И тако све у том тону и стилу...

На споменицима због страдања за време Другог светског рата нигде више не пише од кога су страдали. Да не увреде Немце. А славе се дани победе над Русима.

Није ми била непозната мржња већине Пољака према Русима, али ме увек изненаде реторика и лажи које се изговоре и питам се како неко у то уопште може да верује. Но, у време данашње опште површности, постаје све лакше тровати и лагати народ.

Уз границу с Украјином нисмо приметили ништа необично, али зато на граници с Белорусијом ствари изгледају овако: Друмовима крстаре војна возила и камиони пуни младића раних двадесетих година. На сваком километру полицијске „марице”, које, како су нам мештани објаснили, превозе Украјинце до центара за избеглице, док остале мигранте враћају и срећни су ако их не пребију. Плаве очи пролазе, црне не. Успут заустављају кола и отварају пртљажнике, проверавају превозе ли мигранте.

Све у свему – веома непријатна, ратнохушкашка атмосфера која ремети некадашњи нормалан живот мештана.

Било смо гости православне Пољакиње. Та пријатна тиха жена објаснила нам је да сасвим нормално живе с Белорусима и да никада никаквог проблема није било. Да не гледају телевизију, како каже, не би ни знали да постоји неки проблем.

Нама са Балкана је то веома познато, зар не?

Све време, гледајући оне младиће у војним камионима, питала сам се када ће политичари, ратни хушкачи, ставити своје синове у прве редове. Докле ће народ веровати тим лажима које почесто вређају просечну интелигенцију? Хоће ли једном то оружје окренути на стварне непријатеље и престати да буду њихово топовско месо?

Много питања, нигде одговора. Моја срећа је што је мој муж, ако не једини, а оно један од малобројних Пољака русофила. Другачије се ова кампања лудила и мржње овде не би могла издржати.

Зорана Дурковић