Sarajevo, ljubavi moja

Kada sam pre pedeset godina probio koru i promolio glavu u svet filma, prvih deset godina moje glumačke karijere u razdrobljenoj zemlji „bratstva i jedinstva” od Vardara pa to Triglava – slovilo je mišljenje da je Radoš Bajić mladi glumac iz Bosne. Sve je počelo na Vidovdan 28. juna daleke 1975, kada sam na obali Miljacke u čuvenom filmu „Atentat u Sarajevu” bacio „bombu” na Franca Ferdinanda kojeg je tumačio Kristofer Palmer, glumački velikan svetske reputacije. Posle ogromnog uspeha koji sam kao žutokljunac sa dvadeset i dve godine postigao tumačeći ulogu Principovog saborca, mladobosanca Nedeljka Čabrinovića, kao voda kreću uloge u filmovima „Partizanska eskadrila”, „Vrhovi Zelengore”, „Nastojanje”, „Vanbračna putovanja”… Snimao sam po kršu Hercegovine i vrletima Bosne ponosne, u Mostaru, Stolcu, Nevesinju, Han Pijesku, Miljevini, Živinicama kod Tuzle, Vlasenici, Kalinoviku... U sarajevskom hotelu „Evropa” provodio sam mesece, a u ćevabdžinicama i aščinicama na Baščaršiji čuvena raja koja me je volela, baš kao i ja nju – utrkivala se ko će pre da me časti ćevapima, urmašicama i baklavama... Bilo je to vreme skromnosti, empatije i reda u kojoj su ljudi ma kako da su se zvali, ma u kog Boga verovali i koje vere bili, zračili dobrotom, normalnošću i ljubavlju…

A zatim, devedesetih su došla crna vremena. U celoj bivšoj Jugi, a u Bosni najcrnja. Zapljusnula nas je mržnja, osvojilo zlo i strahota biblijskih razmera. Skočili smo jedni drugima u grkljane. Prvi korak u ambis desio se u Sarajevu 1. marta 1992. tokom svadbe ispred Stare crkve na Baščaršiji, kada je pripadnik muslimanskih Zelenih beretki Ramiz Delalić zvani Ćelo ubio srpskog svata Nikolu Gardovića.

Umesto fanfara to je bio okidač da u multietničkoj BiH može da počne klanica sa potocima prolivene krvi, koja je, gle čuda, kod svih crvena, bez obzira na to da li se radi o Hrvatima, Srbima ili Bošnjaci… Čemer, agonija, kanonade smrti i bezumlja trajale su nešto više od tri godine. Kako je posle svakog rata kakav takav mir koji potpisuju oni koji preteknu neminovan, pod batinom američkog Velikog brata, iznuđenim Dejtonskim sporazumom decembra 1995. godine označen je kraj oružanih sukoba i ustanovljen kakav takav mir. Čija krhkost se nažalost oseća i danas. Teško mi je da objasnim šta je razlog, zašto i zbog čega, ali od tada pa do danas, skoro tri decenije nisam kročio na pločnik Sarajeva.

A onda – početkom juna, dogodilo se nešto što je razbudilo moje nade da ću možda imati konkretan razlog da se posle toliko vremena ponovo vratim u grad za koji me vezuju lepe i nezaboravne uspomene. U „Kontrast studios” stiglo je pismo direkcije Sarajevskog filmskog festivala (SFF) naslovljeno na Nedeljka Bajića, producenta i direktora naše produkcije, koje citiram od reči do reči:

„Dragi Nedeljko, javljam ti se ovom prilikom u ime Sarajevo film festivala da provjerim kako napreduje razvoj filma ’Heroji Halijarda’. Mi bismo voljeli pogledati scenario filma ako postoji (makar i kao VIP) te ga uzeti u razmatranje za naš festival ako bi mogao biti kompletiran do festivala. Veliki pozdrav iz Sarajeva.” U potpisu: Arman Fatić, koordinator takmičarskog programa.

Tačka! Ako koza laže – rog ne laže.

Iskreno, obradovali smo se i odmah profesionalno odgovorili da se završna obrada i finalni tonski miks našeg filma upravo radi u Lisabonu, da nismo sigurni da li možemo stići sa finalnom kopijom, i da nismo u mogućnosti da pozitivno odgovorimo na ljubazni poziv. Ruku na srce, možda smo i mogli da stignemo i pošaljemo film u potrebnim rokovima. Nagađali smo, sučeljavali mišljenja i naslućivali da se u gradu na Miljacki i generalno u društvenoj, etničkoj i multikulturalnoj sredini BiH nešto promenilo. Ali avaj, nažalost, očigledno da nije… Poput baba Vange kao da smo proročanski naslutili šta bi nam se u Sarajevu moglo dogoditi – zahvalili smo se i poželeli mnogo uspeha festivalu koji uvažavamo i cenimo jer je dao veliki doprinos afirmaciji kinematografije čitavog regiona.

Uprkos respektu prema pozivu, sve u nameri da sačuvamo integritet našeg filma, temeljno i odgovorno smo analizirali sve šire, globalne, filmske i nefilmske okolnosti i zaključili da SFF nije adekvatno mesto gde bi „Halijard”, na kome smo snažno motivisani da napravimo ozbiljno filmsko delo, mukotrpno radili više od pet godina – trebalo biti premijerno prikazan.

Dakle, fakat je da naš film nije bio na programu festivala. Ali još veći je fakat da nije ispod žita, mučki, na prečac, i zaverenički na bilo koji način podmetnut ovoj manifestaciji – zbog čega bi bilo ko bio zatečen? Što se perfidno podmeće jednoj od najvećih kompanija na prostoru jugoistočne Evrope i poslednjih godina najznačajnijem filmskom producentu u Srbiji „Telekom Srbija”, koji je takođe producent „Halijarda”. Zato je apsurdno i istovremeno smešno tegobno „pranje”, distanciranje i žongliranje sa istinom direktora SFF gospodina Jovana Marjanovića, koji je u TV intervjuu pre par večeri protežirao priču kako oni o „Halijardu” gotovo ništa nisu znali, imputirajući upravo „Telekomu” svu krivicu za ogroman skandal – čiji su oni vinovnici. Ako ne oni, onda njihovi nalogodavci, mentori i age čardaklije. Da budem iskren, ja mladog Marjanovića razumem. U kaljuzi sarajevskog političkog brloga u kojem se traži njegova ostavka, sa zadnjicom na vreloj plotni, u klinču lokalnih političkih kabadahija, prinuđen je da se čupa iz bedaka u koji su se sami uvalili. Iz politikantske manipulacije uzrokovane borbom za prevlast u vladajućoj oligarhiji koja nema ama baš nikakve veze ni sa „Halijardom”, ni sa mnom, ni sa filmskom umetnošću uopšte. Ovo tim pre što niko sem mog autorskog i produkcijskog tima i par prijatelja do danas nije video „Halijarda”?

No, izgleda, da mu uprkos tome – samo u Sarajevu mogu suditi i presuđivati, a mene ljagati, blatiti i stvarati bolesnu i veoma opasnu klimu u kojoj je dominantna mržnja i zlo sa obrisima fašizma.

I na kraju, šta se to zapravo desilo u gradu koji je opevao čuveni Kemal Monteno, čija kultna pesma mi je poslužila za naslov ovog teksta? Manje-više sve je poznato. U sklopu svoje komercijalne i programske prezentacije za strane distributere, „Telekom” čiji projekti poslednjih godina čine okosnicu serijskog programa u selekcijama SFF (da li će i sledeće godine?) uz još nekoliko projekata koje je najavio za naredni period – uvrstio je i trejler „Halijarda”, koji traje manje od tri minuta. U kome su prezentirani najzanimljiviji kadrovi našeg projekta koji je inspirisan jednom od najvećih akcija spasavanja savezničkih pilota iza neprijateljskih linija u istoriji svetskog vazduhoplovstva, koju je u leto 1944. godine uz ogromne žrtve izneo srpski narod pod vođstvom Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini – kojom je komandovao đeneral Dragoljub Draža Mihailović. Nakon toga krenuo je stampedo koje je prerastao u ludilo, kojim su srušeni svi moji snovi da ću ikada prošetati čuvenim crvenim tepihom u Sarajevu. Na kojem se ove godine vidno raspoložena šepurila znamenita ratna reporterka Si-En-Ena i „velika vatrena prijateljica Srba” Kristijana Amanpur. Koja se, kako je viđeno u direktnom TV prenosu, u jednom trenutku smandrljala i pala nauznak.

U Sarajevu je izgleda sve dobro – sem što se služi loš viski…

Glumac, scenarista i reditelj