Zapostavljanje pamćenja

U poslednje vreme se dosta i u novinama i na TV-u govori o upotrebi novih tehnologija u banalne svrhe. Tako i u Kulturnom dodatku imamo tekst koji nas upozorava na sunovrat pamćenja koji ne može doneti ništa dobro.

Mi rođeni šezdesetih možemo da napravimo razliku i prihvatamo novotarije, ali čini mi se da smo oprezni kada je u pitanju očuvanje memorije. Na primer kada sedimo sa mlađim ljudima za stolom i pričamo na neku temu, desi se da ne možemo u sekundi da se setimo nečijeg imena, grada ili bilo čega drugog. Ne hvatamo se, međutim, odmah za telefon da izguglamo, već damo sebi šansu da izvučemo nešto iz „malog mozga” kako se nekada govorilo. Mladi, opet, dok si trepnuo pronađu nedostajući pojam, što je dobro, ali i momentalno zaborave, što je loše.

Slušajući starije stanovnike i moje rođake koji u podnožju Zlatibora koji često prepričavaju svoje školske dane, znam da su oni umesto sveske za svaki predmet imali malu tablu, kredu i sunđer i svaki predmet pisali i brisali ali pre toga ubacivali u memoriju ali ne androida, nego svoje glave.

Ti ljudi se sećaju gotovo svega. Samo im kaži godinu ili neku temu i odmah kreću da deklamuju. Sećaju se koliko, šta, kako, kada i podatke izbacuju kao enciklopedija.

Vežbanje memorije je bilo važna igra u našem detinjstvu. Imali smo gomilu društvenih igara koje su služile za zabavu ali i vežbanje te discipline.

Skoro sam pročitala zanimljiv tekst profesora elektrotehnike u vašoj rubrici gde nam saopštava da deca u maju tj. na samom kraju školske godine ne znaju skraćenice za napon ili bilo šta drugo. Pa zar nije to jedino zanimanje koje može da te ubije ako si u školi prepisivao?

Ali neke stvari koje danas koristimo preko novih tehnologija izmišljene su odavno. Moja mama je bila fotograf-retušer. U Šibeniku gde smo živeli šezdesetih godina radila je za jednu foto-radnju isključivo retuširanje fotografija koje su već izrađene. Naravno crno-bele, one sa čipkanim krajevima. Na poleđini je pisalo, gušća kosa, gušće obrve, veće oči, sin gospodin, otac seljak (crtala je belu košulju i kravatu). Za to je imala specijalni stalak sa reflektorom i olovku za koju sam mislila da je čarobna.

U to vreme se to zvalo umetnost, a danas i svako dete skoro zna kako da sa nekoliko filtera popravi svoje „nedostatke”.

Nažalost, ne postoje filteri za pamćenje zato ga moramo vežbati da nam ne zakržlja.

Vesna Hinić
Beograd