Запостављање памћења

У последње време се доста и у новинама и на ТВ-у говори о употреби нових технологија у баналне сврхе. Тако и у Културном додатку имамо текст који нас упозорава на суноврат памћења који не може донети ништа добро.

Ми рођени шездесетих можемо да направимо разлику и прихватамо новотарије, али чини ми се да смо опрезни када је у питању очување меморије. На пример када седимо са млађим људима за столом и причамо на неку тему, деси се да не можемо у секунди да се сетимо нечијег имена, града или било чега другог. Не хватамо се, међутим, одмах за телефон да изгугламо, већ дамо себи шансу да извучемо нешто из „малог мозга” како се некада говорило. Млади, опет, док си трепнуо пронађу недостајући појам, што је добро, али и моментално забораве, што је лоше.

Слушајући старије становнике и моје рођаке који у подножју Златибора који често препричавају своје школске дане, знам да су они уместо свеске за сваки предмет имали малу таблу, креду и сунђер и сваки предмет писали и брисали али пре тога убацивали у меморију али не андроида, него своје главе.

Ти људи се сећају готово свега. Само им кажи годину или неку тему и одмах крећу да декламују. Сећају се колико, шта, како, када и податке избацују као енциклопедија.

Вежбање меморије је било важна игра у нашем детињству. Имали смо гомилу друштвених игара које су служиле за забаву али и вежбање те дисциплине.

Скоро сам прочитала занимљив текст професора електротехнике у вашој рубрици где нам саопштава да деца у мају тј. на самом крају школске године не знају скраћенице за напон или било шта друго. Па зар није то једино занимање које може да те убије ако си у школи преписивао?

Али неке ствари које данас користимо преко нових технологија измишљене су одавно. Моја мама је била фотограф-ретушер. У Шибенику где смо живели шездесетих година радила је за једну фото-радњу искључиво ретуширање фотографија које су већ израђене. Наравно црно-беле, оне са чипканим крајевима. На полеђини је писало, гушћа коса, гушће обрве, веће очи, син господин, отац сељак (цртала је белу кошуљу и кравату). За то је имала специјални сталак са рефлектором и оловку за коју сам мислила да је чаробна.

У то време се то звало уметност, а данас и свако дете скоро зна како да са неколико филтера поправи своје „недостатке”.

Нажалост, не постоје филтери за памћење зато га морамо вежбати да нам не закржља.

Весна Хинић
Београд