O titulama, zvanjima i činovima

Uobičajeno je da pisci članaka u dnevnoj ili periodičnoj štampi ispred svoga imena dodaju svoju akademsku titulu, a cilj je da ukažu na svoju stručnost i značaj u datoj oblasti. Od titula stečenih u univerzitetskim ustanovama redosled bi bio: asistent, docent, vanredni i zatim redovni profesor. Pre izvesnog vremena smo dobili još jedno više zvanje – profesor emeritus. Ispred ovih pomenutih zvanja stoje skraćenice, dipl., mr, dr, ili dr h. c. Viši po rangu iznad ovih titula su dopisni i redovni član nacionalne akademije nauka. Zvanje akademika nekada koriste i članovi nekih uže stručnih akademija poput tehničkih, medicinskih, pravnih i većeg broja drugih nauka. Dalje povišenje akademskog ranga dobija se kada se sve titule obrišu i veliki stvaraoci nazivaju samo imenom i prezimenom, kao na primer Ivo Andrić, Dejan Medaković, Milorad Pavić, Josif Pančić i drugi. Najviši stepen imaju oni genijalni pojedinci koji se nazivaju samo svojim imenom ili prezimenom ili pak nadimkom.

U nauci su to Tesla, Pupin, Milanković, ili od stranih Ajnštajn, Darvin, Frojd i dr. U našoj književnosti to su Dositej, Vuk, Zmaj, Njegoš, Branko, Đura i još poneko.

Vojna struka je posebno prepoznatljiva po činovima. Ne nabrajajući dobro poznate činove, spomenimo samo najviši rang vojskovođa kojima je dovoljno samo ime: Aleksandar, Kutuzov, Suvorov, Nelson, Napoleon i dr. Iz naše istorije bili bi tu Obilić, Karađorđe i nekoliko drugih velikana. Zmaj peva: „...No pogdekom uvek gori sveća/ Il je sveća ili ime svetlo/ Il su dela koja se ne gase...”

Dragan Stanković,
profesor ETF-a u penziji,
Beograd