О титулама, звањима и чиновима

Уобичајено је да писци чланака у дневној или периодичној штампи испред свога имена додају своју академску титулу, а циљ је да укажу на своју стручност и значај у датој области. Од титула стечених у универзитетским установама редослед би био: асистент, доцент, ванредни и затим редовни професор. Пре извесног времена смо добили још једно више звање – професор емеритус. Испред ових поменутих звања стоје скраћенице, дипл., мр, др, или др х. ц. Виши по рангу изнад ових титула су дописни и редовни члан националне академије наука. Звање академика некада користе и чланови неких уже стручних академија попут техничких, медицинских, правних и већег броја других наука. Даље повишење академског ранга добија се када се све титуле обришу и велики ствараоци називају само именом и презименом, као на пример Иво Андрић, Дејан Медаковић, Милорад Павић, Јосиф Панчић и други. Највиши степен имају они генијални појединци који се називају само својим именом или презименом или пак надимком.

У науци су то Тесла, Пупин, Миланковић, или од страних Ајнштајн, Дарвин, Фројд и др. У нашој књижевности то су Доситеј, Вук, Змај, Његош, Бранко, Ђура и још понеко.

Војна струка је посебно препознатљива по чиновима. Не набрајајући добро познате чинове, споменимо само највиши ранг војсковођа којима је довољно само име: Александар, Кутузов, Суворов, Нелсон, Наполеон и др. Из наше историје били би ту Обилић, Карађорђе и неколико других великана. Змај пева: „...Но погдеком увек гори свећа/ Ил је свећа или име светло/ Ил су дела која се не гасе...”

Драган Станковић,
професор ЕТФ-а у пензији,
Београд