Potrebno nam je više znanja i manje nepoverenja

Pišem povodom teksta dr Branislava Simonovića „Licitacija kao način ocenjivanja”, objavljenog 27. jula u rubrici Pogledi. I više od napisanog, gospodin je u pravu. Zaštitimo školu od poniženja i profesorima odvežimo lance. Oni su učena profesija. Poneko je možda zalutao.

Svi pokušaji uvođenja viševalentne logike u naučni i životni način mišljenja su propali. Važi dvovalentnost: da li je sud (iskaz) o nečemu istinit ili lažan. Imate–nemate, znate – ne znate, dovoljno–nedovoljno, pao–položio... Dovoljno, kao i položio, imaju gradaciju: dva, tri, četiri ili pet, dok ocena jedan nema. Isto je i na fakultetima. Pet znači pao, a šest, sedam, osam, devet i 10 da je neko položio. Sud o stepenu dovoljnosti donosi profesor. On je sudija.

Profesor ne sme da bude revanšista. Da sam na ispitu tražio šta je to što student ne zna, prvo bih ja pao. Student i đak treba da znaju ono što treba da znaju. Tu je program – ne fontana želja. On realizuje program, a ne škola, veća ili roditelj. Prosečna ocena zavisi od rejtinga škole ili fakulteta, a startne pozicije određuje naredni sistem – škola, fakultet. Bilo bi interesantno da gospodin Simonović, ako je na izvoru podataka, javno prezentira strukturu stečenih fakultetskih diploma i po fakultetima i po strukama i videćete da „zanatskih fakulteta” u privatnom vlasništvu, poput tehničkih, veterinarskih, medicinskih, građevinskih... nema. Prodavanje magle je u ekspanziji, još nema zasićenosti. Nivo dovoljnosti i hijerarhičnost označavaju start dalje prohodnosti kroz analizu, selekciju i proveru poželjnog startnog znanja, pri čemu su pozitivne ocene i njihov kvantitativni iskaz startna pozicija za dalju prohodnost u procesima učenja – studiranja. Ne završni ispit postojeće škole, već startni ispit „bez miraza”, definiše nastavak procesa. „Miraz” može biti obećavajući, ali nedovoljan i nepostojeći, što g. Simonović dokazuje na primeru FON-a. I viši sistemi teže svom opstajanju, a to je moguće samo u saglasnosti s funkcionisanjem kvaliteta strukture osnovnog i srednjeg obrazovanja. Kibernetska ravnoteža je neophodna. Relacije kretanje–razvoj; prostor–vreme; racionalnost–humanost; kvantitet–kvalitet moraju biti u ravnoteži i negovane. Relacija gramzivost–nedovoljnost, ako je u neravnoteži, vodi u haos i katastrofu.

Vreme je da definišemo i postavimo sopstveni obrazovni sistem u Srbiji, najmoćniji mehanizam nacionalne odbrane od svih neselektivnih uticaja, koji brzinom ubrzanja dolaze sa svih strana. Projekat „usmerenog obrazovanja” je propao. Bolonjski proces katastrofa – regres na kub. „Eksperiment u društvenim sistemima, šta je to?” Odlučivanje na bazi indukcije, neznanje ili namera? Gde je domaća rejting-lista škola, fakulteta, ali kao vrednovanje studenata posle završenih studija i usvojenog znanja? Kakva Rojtersova sci (privatna) lista, Šangajska ili neke druge? Kvalitet znanja i kvalitet upravljanja predominantno određuju nivo sutrašnjice. Ne donosi rezultat vlasništvo nad svojinom, već kvalitet upravljanja. Potrebno nam je više znanja i manje nepoverenja u sopstvene vrednosti. Upravljačka, mehanička, energetička i informatička tehnologija imaju istorijski redosled nastupa. Dogodio se digitalizam. Industrija 4.0. Odlučivati znači upravljati, jer je upravljačka tehnologija ključ svega, pa i poslovnog ali i obrazovnog uspeha.

Francuzi su izdavali diplome za Balkan pre Drugog svetskog rata. U Evropi, ali i na ostrvu, za dva sata i 200 evra možete telefonom kupiti i doktorsku diplomu bilo koje struke. Kod nas su neki doktorirali na univerzitetu koji nije radio. Državni ekonomski fakulteti i FON dogovorili su se da ne primaju svršene studente privatnih fakulteta u Srbiji na poslediplomske i doktorske studije (pranje diploma). Prvi koji je to prekršio bio je FON. Imamo mnogo primera nastranosti u obrazovnom sistemu. Diplomirani psiholog s neakreditovanog fakulteta postaje master inženjer, ali koje inženjerske struke, ili diplomirani ekonomista postaje doktor na fakultetu druge struke. Čak i nekim doktorima nauka s državnih fakulteta nedostaje lektira. U naučnosaznajnim procesima to se ne može preskočiti. Ali tu su savetnici iz Evropske unije s pisanim uputstvima za sve šta treba da rade državni nameštenici.

Potrebno nam je više znanja i manje međusobnog nepoverenja. Vratimo osnovnu i srednju školu školi. Profesori će sačuvati obraz, a Univerzitet autonomiju. Nije im zabranjena.

Prof. dr Radmilo Todosijević,
emeritus, rezervni pukovnik Vojske Srbije, Novi Bračin