Потребно нам је више знања и мање неповерења

Пишем поводом текста др Бранислава Симоновића „Лицитација као начин оцењивања”, објављеног 27. јула у рубрици Погледи. И више од написаног, господин је у праву. Заштитимо школу од понижења и професорима одвежимо ланце. Они су учена професија. Понеко је можда залутао.

Сви покушаји увођења вишевалентне логике у научни и животни начин мишљења су пропали. Важи двовалентност: да ли је суд (исказ) о нечему истинит или лажан. Имате–немате, знате – не знате, довољно–недовољно, пао–положио... Довољно, као и положио, имају градацију: два, три, четири или пет, док оцена један нема. Исто је и на факултетима. Пет значи пао, а шест, седам, осам, девет и 10 да је неко положио. Суд о степену довољности доноси професор. Он је судија.

Професор не сме да буде реваншиста. Да сам на испиту тражио шта је то што студент не зна, прво бих ја пао. Студент и ђак треба да знају оно што треба да знају. Ту је програм – не фонтана жеља. Он реализује програм, а не школа, већа или родитељ. Просечна оцена зависи од рејтинга школе или факултета, а стартне позиције одређује наредни систем – школа, факултет. Било би интересантно да господин Симоновић, ако је на извору података, јавно презентира структуру стечених факултетских диплома и по факултетима и по струкама и видећете да „занатских факултета” у приватном власништву, попут техничких, ветеринарских, медицинских, грађевинских... нема. Продавање магле је у експанзији, још нема засићености. Ниво довољности и хијерархичност означавају старт даље проходности кроз анализу, селекцију и проверу пожељног стартног знања, при чему су позитивне оцене и њихов квантитативни исказ стартна позиција за даљу проходност у процесима учења – студирања. Не завршни испит постојеће школе, већ стартни испит „без мираза”, дефинише наставак процеса. „Мираз” може бити обећавајући, али недовољан и непостојећи, што г. Симоновић доказује на примеру ФОН-а. И виши системи теже свом опстајању, а то је могуће само у сагласности с функционисањем квалитета структуре основног и средњег образовања. Кибернетска равнотежа је неопходна. Релације кретање–развој; простор–време; рационалност–хуманост; квантитет–квалитет морају бити у равнотежи и неговане. Релација грамзивост–недовољност, ако је у неравнотежи, води у хаос и катастрофу.

Време је да дефинишемо и поставимо сопствени образовни систем у Србији, најмоћнији механизам националне одбране од свих неселективних утицаја, који брзином убрзања долазе са свих страна. Пројекат „усмереног образовања” је пропао. Болоњски процес катастрофа – регрес на куб. „Експеримент у друштвеним системима, шта је то?” Одлучивање на бази индукције, незнање или намера? Где је домаћа рејтинг-листа школа, факултета, али као вредновање студената после завршених студија и усвојеног знања? Каква Ројтерсова сци (приватна) листа, Шангајска или неке друге? Квалитет знања и квалитет управљања предоминантно одређују ниво сутрашњице. Не доноси резултат власништво над својином, већ квалитет управљања. Потребно нам је више знања и мање неповерења у сопствене вредности. Управљачка, механичка, енергетичка и информатичка технологија имају историјски редослед наступа. Догодио се дигитализам. Индустрија 4.0. Одлучивати значи управљати, јер је управљачка технологија кључ свега, па и пословног али и образовног успеха.

Французи су издавали дипломе за Балкан пре Другог светског рата. У Европи, али и на острву, за два сата и 200 евра можете телефоном купити и докторску диплому било које струке. Код нас су неки докторирали на универзитету који није радио. Државни економски факултети и ФОН договорили су се да не примају свршене студенте приватних факултета у Србији на последипломске и докторске студије (прање диплома). Први који је то прекршио био је ФОН. Имамо много примера настраности у образовном систему. Дипломирани психолог с неакредитованог факултета постаје мастер инжењер, али које инжењерске струке, или дипломирани економиста постаје доктор на факултету друге струке. Чак и неким докторима наука с државних факултета недостаје лектира. У научносазнајним процесима то се не може прескочити. Али ту су саветници из Европске уније с писаним упутствима за све шта треба да раде државни намештеници.

Потребно нам је више знања и мање међусобног неповерења. Вратимо основну и средњу школу школи. Професори ће сачувати образ, а Универзитет аутономију. Није им забрањена.

Проф. др Радмило Тодосијевић,
емеритус, резервни пуковник Војске Србије, Нови Брачин