Jednostrano, u interesu Srbije

Predlog Olija Rena da Srbija počne jednostranu primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izaziva burnu polemiku na domaćoj političkoj i stručnoj sceni. Stavovi su polarizovani i oštro konfrontirani. S obzirom na naše političke prilike, to se može razumeti. Ono što je teško razumeti jesu neki od argumenata kojima se brani stav da Srbija ni po koju cenu ne bi trebalo da krene sa jednostranom primenom sporazuma. Ima ih puno. Osvrnuću se na neke.

„Politikin” komentator Slobodan Antonić („Granice samoponižavanja”, objavljen 18. septembra) očigledno niti je pročitao sporazum niti prati šta se dešava u trgovini između EU i Srbije. Inače ne bi tvrdio da će EU i dalje naplaćivati carinu na proizvode iz Srbije. Oni to ne rade već sedam godina! Ekonomska suština ovog sporazuma je pre svega u carinama. Mada kritičari stvaraju utisak da ćemo mi ukinuti sve carine praktično sutra, sporazumom je predviđeno čak šest godina za smanjivanje i konačno ukidanje carina za one proizvode koje smo mi označili kao osetljive i koje želimo što duže da štitimo. Oko toga smo se sporazumeli, inače ne bismo sporazum potpisali i ratifikovali.

Antonić dalje ukazuje na to da se u Sporazumu nalaze neke „važne ali sporne odredbe”. Kao da je sad rasprava o tome da li Sporazum potpisati ili ne, a ne da li ga primeniti. Sporazum je ispregovaran, takav kakav jeste, u vreme Antoniću bliske vlade koju je vodio DSS. Čemu sada primedbe? I da li će ta sporna mesta postati manje sporna čekanjem da se Sporazum odmrze pa da ga primenjujemo.

Finansijski konsultant Nebojša Katić ima nešto drugačiji pristup u napadu na jednostranu primenu sporazuma („Na dvoru kralja Ibija”, 23. septembra). On sporazum stavlja u kontekst globalne krize i porasta protekcionizma. Pitanje: šta bi bilo da je kojim slučajem Sporazum prošao na poslednjem sastanku Saveta EU? Da li iz ove argumentacije sledi da onda sporazum ne bi trebalo primenjivati ili krenuti u nove pregovore za povraćaj carinske zaštite? Slažem se sa brojnim kritičkim ocenama o ekonomskoj politici, izrečenim u tom tekstu, ali nikako ne mogu da vidim da one na bilo koji način osporavaju tezu o potrebi postepenog smanjenja carinske zaštite. Podsećam da su Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i Rumunija slične sporazume (sve sa postepenom liberalizacijom) potpisale i primenile posle tri-četiri godine tranzicije. Mi to činimo nakon gotovo osam godina. Koji je razlog zbog kojeg naša privreda zahteva daleko duže periode zaštite nego druge zemlje u tranziciji? Poenta nije da se liberalizacija vrši da bi stranci lakše prodavali svoju robu ovde već da se stvore uslovi koji će povećati našu konkurentnost i pomeriti nas sa neslavnog 94. mesta na svetskoj listi konkurentnosti. Prolongiranjem zaštite to se sasvim sigurno ne može učiniti.

Konačno, DSS se oglasio sa dva stava koje valja prokomentarisati. Prvo, „jednostrana primena je presedan…jer se međunarodni sporazumi ne primenjuju ako ga ne primenjuju obe strane”. Pravno gledano to je možda tačno. Ali onda treba obavestiti EU da u međuvremenu vrati na snagu sve carine koje je prema nama ukinula da bi mogla ponovo da ih ukine kad sporazum stupi na snagu. Pored pravne, uputno je pogledati i na ekonomsku stranu postojeće situacije. Još važnije, bilo bi dobro uzeti u obzir i realnost trenutnih ekonomskih odnosa između nas i EU. Drugo, kaže se da „EU kad se sporazum primenjuje obostrano, daje zaštitu za zemlje koje ukidaju carine preko fondova kompenzuje gubitke dok se privreda zemlje ne oporavi”. O tome u sporazumu nema ni reči, jer se radi o pretpristupnim fondovima koji se regulišu na potpuno drugi način i drugim pravnim mehanizmom. Ovako se stvara lažan privid da trenutkom stupanja na snagu dobijamo neke fondove kompenzacije.

Uveren sam da je jednostrana primena sporazuma u interesu Srbije, srpskog društva i srpske privrede, bez obzira na EU, pošto je to nastavak neophodne tranzicije bez koje nema boljeg života. Usput, to će pomoći i jačanju naših odnosa sa EU. Mislim da o samoponiženju nema ni govora. Naprotiv. Kao nacija i država samoponizili smo se poodavno. Sad se radi upravo o vraćanju kredibiliteta na međunarodnoj, pre svega evropskoj sceni.

profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju