Ovo je Rakovica, navikli smo na nasilje

Za samo tri dana (proteklog četvrtka i nedelje), beogradskim naseljem Rakovica dva puta su odjekivali pucnji iz vatrenog oružja. Najpre su u četvrtak u ranim jutarnjim časovima dvojica za sada nepoznatih napadača pucala u bivšeg osuđenika Nenada L. (47), a potom je jedan, za sada takođe nepoznat, u nedelju povukao oroz i teško ranio Luku S. (18). Na obojicu je pucano nedaleko od objekata u kojima žive. Dok istražni organi i poznavaoci prilika u podzemlju smatraju da je Nenadu L. upucavanjem poslato upozorenje, s obzirom na to da mu je pucano u donje delove nogu, mladić je, prema dostupnim informacijama, ranjen u grudi. Nijedna žrtva nije želela da sarađuje sa istražiteljima.

Meštani Rakovice sa kojima smo razgovarali, kažu da su pomenuti slučajevi samo deo onoga što se dešava u ovom naselju i ono sa čim je javnost upoznata.

– U ovom kraju nisu retka ni ubadanja nožem, tuče, trgovina narkoticima. Kada padne noć, molimo se da nam deca živa i zdrava stignu kući. Zbog svega što se dešava roditelji su na oprezu. Kontrolišu sa kim im se deca druže, kako provode vreme van kuće. Neki od nas, pola u zbilji, a pola u šali, umeju da kažu: „Pa ovo je Rakovica, navikli smo”, pa više i ne komentarišu nasilje i pucnjavu. Nije normalno što su nam stvari opasne po život postale nešto što prihvatamo i na šta ne obraćamo pažnju – kaže jedna od stanarki rakovičkog solitera.

Godine u kojima su stanovnici svih delova Beograda sigurno mogli da provedu noć na ulicama, kada se automobili, stanovi i kuće nisu zaključavali, ocenjuje za „Politiku” kriminolog i dugogodišnji direktor Instituta za kriminološka istraživanja Dobrivoje Radovanović, završile su se ulaskom u devedesete godine dvadesetog veka, sa početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji, tranzicijskim problemima novonastalih država i razvojem organizovanog kriminala.

– U poslednje, otprilike, tri decenije, u društvenim okolnostima koje su jako važne za pojavu kriminala, ništa se nije promenilo. U ovoj zemlji u velikoj meri caruje subkultura, na sceni je siromaštvo, a kriminal postoji u svim oblastima. Kada sve to imate u vidu, ne postoji nijedan ozbiljan razlog da očekujete smanjenu stopu kriminaliteta – mišljenja je Radovanović.

Prema mišljenju našeg sagovornika, povećanje broja izvršenja krivičnih dela u pojedinim naseljima prestonice ne treba gledati na način da se on iz jednog dela grada premestio u drugi. Potencijal za njegov razvitak, ocenjuje naš sagovornik, jednako je raspoređen u svim delovima Beograda, ali su njegovi oblici različiti.

– Ne možete da nađete nijedan ozbiljan razlog zbog čega bi moglo da se kaže da se broj izvršenja krivičnih dela povećao u jednom delu grada. To se više ili manje, događa slučajno. Ono što se uočava jeste da su određene vrste krivičnih dela karakteristične za pojedine delove grada. U elitnim delovima grada, da ih tako nazovem, najzastupljenija je korupcija, a u obodnim – krađe, pljačke, razbojništva – kaže Radovanović.

Prema rečima našeg sagovornika, uočavaju se dve pravilnosti kada je u pitanju životna dob izvršilaca krivičnih dela. Prva je ona koja pokazuje da, kod osoba koje se bave kriminalnim aktivnostima i u poznijim godinama, specifičan način ponašanja (krađe u prodavnicama, vređanje starijih, bahato ponašanje) može da se prepozna u najranijem dobu. Ovakva vrsta ponašanja u najranijem uzrastu, prema Radovanovićevim rečima, napraviće od deteta u pubertetu pravog prestupnika sa dugom karijerom u izvršenju različitih krivičnih dela. U ovakvim slučajevima, kaže naš sagovornik, ne pomaže ni kažnjavanje, ni resocijalizacija.

– Druga pravilnost pokazuje da osoba koja počne da učestvuje u razbojništvima, tučama, provalnim krađama u adolescenciji povećava obim učešća u izvršenju krivičnih dela oko 16 godine, a smanjuje ga u 19, a potpuno prestaje u 20. ili 21. godini – objašnjava kriminolog.

Važan faktor kriminala su, kaže naš sagovornik, i vršnjačke grupe. Što je dete ili mlada osoba prihvaćenije među vršnjacima, odnosno u društvu sa kojim provodi vreme, pokazuju različita istraživanja, manje je verovatno da će oni počiniti krivično delo. Ukoliko ono pak delimično ili u potpunosti ne pronalazi „zajednički jezik” sa vršnjacima iz svog okruženja, sklonije je da radi stvari koje inače ne bi, kako bi privuklo njihovu pažnju i naklonost.