Ово је Раковица, навикли смо на насиље

За само три дана (протеклог четвртка и недеље), београдским насељем Раковица два пута су одјекивали пуцњи из ватреног оружја. Најпре су у четвртак у раним јутарњим часовима двојица за сада непознатих нападача пуцала у бившег осуђеника Ненада Л. (47), а потом је један, за сада такође непознат, у недељу повукао ороз и тешко ранио Луку С. (18). На обојицу је пуцано недалеко од објеката у којима живе. Док истражни органи и познаваоци прилика у подземљу сматрају да је Ненаду Л. упуцавањем послато упозорење, с обзиром на то да му је пуцано у доње делове ногу, младић је, према доступним информацијама, рањен у груди. Ниједна жртва није желела да сарађује са истражитељима.

Мештани Раковице са којима смо разговарали, кажу да су поменути случајеви само део онога што се дешава у овом насељу и оно са чим је јавност упозната.

– У овом крају нису ретка ни убадања ножем, туче, трговина наркотицима. Када падне ноћ, молимо се да нам деца жива и здрава стигну кући. Због свега што се дешава родитељи су на опрезу. Контролишу са ким им се деца друже, како проводе време ван куће. Неки од нас, пола у збиљи, а пола у шали, умеју да кажу: „Па ово је Раковица, навикли смо”, па више и не коментаришу насиље и пуцњаву. Није нормално што су нам ствари опасне по живот постале нешто што прихватамо и на шта не обраћамо пажњу – каже једна од станарки раковичког солитера.

Године у којима су становници свих делова Београда сигурно могли да проведу ноћ на улицама, када се аутомобили, станови и куће нису закључавали, оцењује за „Политику” криминолог и дугогодишњи директор Института за криминолошка истраживања Добривоје Радовановић, завршиле су се уласком у деведесете године двадесетог века, са почетком ратова у бившој Југославији, транзицијским проблемима новонасталих држава и развојем организованог криминала.

– У последње, отприлике, три деценије, у друштвеним околностима које су јако важне за појаву криминала, ништа се није променило. У овој земљи у великој мери царује субкултура, на сцени је сиромаштво, а криминал постоји у свим областима. Када све то имате у виду, не постоји ниједан озбиљан разлог да очекујете смањену стопу криминалитета – мишљења је Радовановић.

Према мишљењу нашег саговорника, повећање броја извршења кривичних дела у појединим насељима престонице не треба гледати на начин да се он из једног дела града преместио у други. Потенцијал за његов развитак, оцењује наш саговорник, једнако је распоређен у свим деловима Београда, али су његови облици различити.

– Не можете да нађете ниједан озбиљан разлог због чега би могло да се каже да се број извршења кривичних дела повећао у једном делу града. То се више или мање, догађа случајно. Оно што се уочава јесте да су одређене врсте кривичних дела карактеристичне за поједине делове града. У елитним деловима града, да их тако назовем, најзаступљенија је корупција, а у ободним – крађе, пљачке, разбојништва – каже Радовановић.

Према речима нашег саговорника, уочавају се две правилности када је у питању животна доб извршилаца кривичних дела. Прва је она која показује да, код особа које се баве криминалним активностима и у познијим годинама, специфичан начин понашања (крађе у продавницама, вређање старијих, бахато понашање) може да се препозна у најранијем добу. Оваква врста понашања у најранијем узрасту, према Радовановићевим речима, направиће од детета у пубертету правог преступника са дугом каријером у извршењу различитих кривичних дела. У оваквим случајевима, каже наш саговорник, не помаже ни кажњавање, ни ресоцијализација.

– Друга правилност показује да особа која почне да учествује у разбојништвима, тучама, провалним крађама у адолесценцији повећава обим учешћа у извршењу кривичних дела око 16 године, а смањује га у 19, а потпуно престаје у 20. или 21. години – објашњава криминолог.

Важан фактор криминала су, каже наш саговорник, и вршњачке групе. Што је дете или млада особа прихваћеније међу вршњацима, односно у друштву са којим проводи време, показују различита истраживања, мање је вероватно да ће они починити кривично дело. Уколико оно пак делимично или у потпуности не проналази „заједнички језик” са вршњацима из свог окружења, склоније је да ради ствари које иначе не би, како би привукло њихову пажњу и наклоност.