Večito mladi

Na sportskim terenima Ade Ciganlije već godinama se zna da kako proleće počne, nema vikenda bez okupljanja čukaričkih veterana amatera i zaljubljenika u „najvažniju sporednu stvar na svetu”.

U parku oko nekadašnjeg fudbalskog terena, sada renoviranog za druge sportove, pored kućice koju koriste invalidske organizacije grada, vikendom se čuju smeh i prepričavanja fudbalskih anegdota, a obavezno se raspali i roštilj. Omiljeni Čiča i Ćela su ti koji određuju koliko će se peći krompirići, koje ostali na smenu seckaju.

Omiljeni gost vesele družine je i prethodnog vikenda bio legendarni Zvezdin fudbaler i jugoslovenski reprezentativac Stanislav Karasi. U svojoj rutini pozdravljanja Karasija, dok je prilazio, s uzvicima „gde si, legendo”, ovo muško društvo bilo je zatečeno nenajavljenim dolaskom naših novinara, ali su nam uglas odmah ispričali da je na njihovom Banovom brdu on i izrastao u legendarnog golgetera.

Podsetili su ga da nam ispriča: „Kad sam ja bio dete, na brdu je postojala samo jedna asfaltirana ulica. S drugarima bih napravio goliće s dve cigle i pikali bismo fudbal dok ne zađe sunce. Igrao sam sa starijim klincima iz kraja,  sve dok jednog dana nije tuda prošao Stevan Fridl i svu decu s ulice odveo na  stadion Čukaričkog. Posle je usledila omladinska škola Partizana, a onda moja Zvezda... Samo sam prvo sa 18 već raskinuo ugovor sa Zvezdom, timom o kom sam sanjao, jer su hteli da me pošalju na pozajmicu u drugi tim. Držeći do sebe, kao i svi koji su sve dali fudbalu, otišao sam u Borovo da igram, gde me je posle tri godine pronašao Miljan Miljanić”, seća se dvostruki strelac utakmice protiv Grčke 1973. i pobede presudne za odlazak reprezentacije na Mundijal.

Golgeter poštovan na stadionima širom sveta, posebno od navijača Jugoslavije i Francuske, gde je igrao kasnije, danas u osmoj deceniji ne izgleda mnogo drugačije. Umesto da zasedne u jelu i piću, opisuje nam veselo društvo. Svoje vreme u prirodi provodi trčeći ili vozeći bicikl kojim dnevno pređe i 40 kilometara. Do pojave virusa korona učestvovao je u mnogim veteranskim nadmetanjima. Kratko se i tog dana zadržao na Adi, rekavši da nema vremena da čeka roštilj.

Na komplimente da je ostao dosledan sportskoj disciplini, nasmejano se setio da ga je nedavno prepoznao i vozač gradskog autobusa. Zaustavio je na pešačkom prelazu prepuno vozilo i izašao da se rukuje i slika sa njim. Na povike i negodovanja putnika zbog zastoja, vozač je uzvratio „Znate li vi ko je ovo?”. I za generacije koje nisu bile na stadionima dok je zakucavao loptu, ukoliko ga i ne prepoznaju, Karasijevo ime ostaje upisano u sportskim  atlasima.