Вечито млади

На спортским теренима Аде Циганлије већ годинама се зна да како пролеће почне, нема викенда без окупљања чукаричких ветерана аматера и заљубљеника у „најважнију споредну ствар на свету”.

У парку око некадашњег фудбалског терена, сада реновираног за друге спортове, поред кућице коју користе инвалидске организације града, викендом се чују смех и препричавања фудбалских анегдота, а обавезно се распали и роштиљ. Омиљени Чича и Ћела су ти који одређују колико ће се пећи кромпирићи, које остали на смену сецкају.

Омиљени гост веселе дружине је и претходног викенда био легендарни Звездин фудбалер и југословенски репрезентативац Станислав Караси. У својој рутини поздрављања Карасија, док је прилазио, с узвицима „где си, легендо”, ово мушко друштво било је затечено ненајављеним доласком наших новинара, али су нам углас одмах испричали да је на њиховом Бановом брду он и израстао у легендарног голгетера.

Подсетили су га да нам исприча: „Кад сам ја био дете, на брду је постојала само једна асфалтирана улица. С другарима бих направио голиће с две цигле и пикали бисмо фудбал док не зађе сунце. Играо сам са старијим клинцима из краја,  све док једног дана није туда прошао Стеван Фридл и сву децу с улице одвео на  стадион Чукаричког. После је уследила омладинска школа Партизана, а онда моја Звезда... Само сам прво са 18 већ раскинуо уговор са Звездом, тимом о ком сам сањао, јер су хтели да ме пошаљу на позајмицу у други тим. Држећи до себе, као и сви који су све дали фудбалу, отишао сам у Борово да играм, где ме је после три године пронашао Миљан Миљанић”, сећа се двоструки стрелац утакмице против Грчке 1973. и победе пресудне за одлазак репрезентације на Мундијал.

Голгетер поштован на стадионима широм света, посебно од навијача Југославије и Француске, где је играо касније, данас у осмој деценији не изгледа много другачије. Уместо да заседне у јелу и пићу, описује нам весело друштво. Своје време у природи проводи трчећи или возећи бицикл којим дневно пређе и 40 километара. До појаве вируса корона учествовао је у многим ветеранским надметањима. Кратко се и тог дана задржао на Ади, рекавши да нема времена да чека роштиљ.

На комплименте да је остао доследан спортској дисциплини, насмејано се сетио да га је недавно препознао и возач градског аутобуса. Зауставио је на пешачком прелазу препуно возило и изашао да се рукује и слика са њим. На повике и негодовања путника због застоја, возач је узвратио „Знате ли ви ко је ово?”. И за генерације које нису биле на стадионима док је закуцавао лопту, уколико га и не препознају, Карасијево име остаје уписано у спортским  атласима.