Od kraja istorije do kraja demokratije

Na dva različita kraja sveta u toku je ozbiljna borba koja potvrđuje koliko je demokratija kao oblik vladavine ugrožena i koliku moć su prikupili narcisoidni desni nacionalisti skloni autoritarnosti.

U Sjedinjenim Država, koje vole da se predstave kao lider slobodnog sveta, u toku je proces koji bi mogao da osudi bivšeg predsednika Donalda Trampa zbog pokušaja da preokrene rezultat izbora 2020. Od sudija se, bez obzira na njihove političke naklonosti, očekuje pobeda vladavine prava nad čovekom koji je ponižavao Kongres, smenjivao državnog tužioca i direktora FBI kako bi se zaštitio od istrage.

U Izrael, koji voli da se predstavlja kao jedina demokratija Bliskog istoka, premijer Benjamin Netanjahu uz pomoć desničarskih nacionalista, militantnih cionista i stranaka ultraortodoksnih Jevreja ruši nezavisnost sudstva ne obazirući se na masovne proteste i izostanak podrške i najbližih saveznika.

Trampu će utvrđivati ličnu odgovornost zbog izjava da mu je „masovna prevara” pokrala izbore, što je dovelo do nezapamćenih nereda na Kapitolu 6. januara 2021. On je već izjavio da nije kriv, ali će morati da odgovara i na pitanja kako su najosteljiviji tajni spisi države završili u svečanoj dvorani i kupatilu njegovog imanja Mar-a-Lago na Floridi, kao i za sumnju da je falsifikovao poslovne papire kako bi sakrio trag isplate jedne porno zvezde.

Netanjahu je u povoljnijoj situaciji jer je jedan od spornih zakona njegove kontroverzne „reforme” sudstva već prošao čitanja u Knesetu, pa je na putu da izbegne nastavak čak tri odvojena sudska procesa podignuta protiv njega zbog primanja mita, prevare i kršenja javnog poverenja.

Oba suđenja su visoko politizovana i razotkrivaju na šta su sve spremni oni koji se predstavljaju kao lideri demokratskih zemalja. I jedan i drugi su opasno polarizovali svoje zemlje stvarajući dva tabora koja imaju sve manje zajedničkog. I jedan i drugi u svakom svom kritičaru, posebno medijskom, vide „neprijatelja”.

Obojica osumnjičenih konspirativno tvrde da su žrtve zavere svojih političkih protivnika. Tramp ponavlja da je progon kome je izložen gori od onoga protiv veštica iz Salema. Netanjahu agresivno odbacuje svaku pomisao da je godinama svoje lične interese stavljao iznad državnih i za sve optužuje „zaverenike” sa levice.

Tramp i dalje pokušava da prevari sve: članove Kongresa, kontrolore izbora, zvaničnike Ministarstva pravde, čak i svog potpredsednika. Netanjahu uveravanjima da njegova reforma „jača demokratiju” obmanjuje dobru polovinu Izraelaca i svetske javnosti. Krivi su po pravilu oni koji ih savetuju da to ne čine.

Umesto da se povuče posle dva slučaja impičmenta tokom svog mandata ispunjenog skandalima i rušenja prijateljstva sa najbližim međunarodnim saveznicima, Tramp se ponovo kandiduje. Valjda da bi se osvetio svima na dugom spisku koji je sačinio.

Netanjahu posle šest mandata i 16 godina na vlasti – najduže u istoriji zemlje – i ne razmišlja da ode u političku penziju i piše memoare, već nastavlja svoj hobsovski rat ne mareći za to što rizikuje da uništi čitav svoj politički legat.

I jedan i drugi su već naneli ogromne štete imidžima svojih država isključivo zbog neutoljive gladi za vlašću.

Ako pravda bude trijumfovala, Trampu bi bilo najbolje da nastavi da igra golf. Ako i uspe da potčini sudstvo, Netanjahu će morati da broji dane pre nego što ga sa vlasti sjure ljudi ponosni na svoju demokratiju.

SAD i Izrael nisu usamljeni slučajevi. Liberalni poredak uspostavljen posle Drugog svetkog rata je ugrožen. Demokratija je u krizi širom sveta. Ne postoji u Rusiji i Kini, ozbiljno je uzdrmana u Turskoj, Egiptu, Venecueli, Mađarskoj i Poljskoj. U Britaniji je bivši premijer Boris Džonson protivnike Bregzita u Parlamentu nazivao „agentima predaje i izdaje”.

Brazil se jedva iščupao iz kandži despota. U Indiji, najvećoj demokratiji sveta, lideri Hindu nacionalista redovno svoje muslimanske rivale prozivaju kao „antinacionalne liberale” kojima je mesto u Pakistanu.

Ne manje od 85 procenata everopskih zemalja održava redovne i slobodne izbore, ali Fridom Haus, koji istražuje demokratiju širom sveta, otkriva da je samo šest od 29 zemalja centralne Evrope i centralne Azije uspelo da sačuva „konsolidovanu demokratiju”. Ostale su utonule u sive zone autoritarnosti. To je 18. uzastopna godina pada.

Uvećava se broj zemalja, uključujući Srbiju, u kojima izabrani lideri postupno uništavaju tkivo demokratije: nezavisnost sudstva, poslovnu zajednicu, medije, civilno društvo, univerzitete, a vojsku, policiju i obaveštajne agencije stavljaju pod sopstvenu kontrolu.

Autoritarni režimi imaju jedan zajednički problem. Kada je čitava aktivnost vlasti i institucija produkt ega lidera, onda nema mesta za demokratiju. U republikama je to retkost, ali se događa sve češće.

Kako se od „kraja istorije”, koji je propovedao večnost liberalnog sistema, došlo do „kraja demokratije”? Nesumnjivo da su dve velike krize doprinele usponu „neliberalnih režima”: finansijska i migrantska.

Rastuća nejednakost i socijalne razlike otvorile su put autokratama, populistima, nacionalistima, demagozima i anarhistima, dok su nove medijske tehnologije i društvene mreže radikalnim ideologijama omogućile da pristupe javnosti kao nikada do tada.

Migrantski talasi sa Bliskog istoka i Afrike omogućili su laku prodaju ksenofobije. Posledice su bile Bregzit i uspon neliberalnih idologija po Evropi.

Kao što je industrijska revolucija olakšala Karlu Marksu da napiše „Komunistički manifest”, tako je informatička revolucija populistima stvorila savršenu medijsku platformu da propagiraju svoje ideje. Koliko će ovakve krize demokratije, posebno u Americi, uticati na svet?

Demokratija i kapitalizam ne preživljavaju jedno bez drugog. Takva harmonija, koja je proizvela prosperitetna, slobodna i srećna društva, sada je narušena u naletu kroni kapitalizma i autoritarnosti. Od Vladimira Putina, Si Đinpinga, Viktora Orbana do Redžepa Tajipa Erdogana...

Ipak najvažnija bitka vodi se u zemlji koja je ključno oblikovala loberalni poredak posle Drugog svetskog rata – Sjedinjenim Državama. Kada demokratska Amerika kine, Evropa dobija zapaljenje pluća.

Da bi se kriza demokratije prevazišla nije dovoljan samo trijumf sudstva nad politikom u slučaju Donalda Trampa. Amerika bi, kao „svetionik slobode”, morala da osveži sopstveni sistem i opremi ga ne samo za borbu protiv populista, već i za budućnost. Elite tu imaju ključnu ulogu.

„Korupcija, nepravda i laži elita su moćni rastvarači veza koje povezuju građane, neizbežno zamenjujući patriotizam sve dubljim cinizmom”, piše Martin Volf, proslavljeni komentator „Fajnenšel tajmsa”. „Bez pristojnih i kompetentnih elita, demokratija će propasti.”

Opasnost je tu, ali demokratija i tržišta imaju jednu sposobnost koja im omogućava da se i u ovakvim vremenima odupru svim alternativama: sposobnost samokorekcije. Demokratija pokazuje otpornost na izazove: odolela je izazovima pandemije i rata u Ukrajini. Preživeće i Trampa, Netanjahua i kompaniju.